Sremska Mitrovica – Vašari u našoj ustanovi se održavaju godinama u nazad. U poslednjih nekoliko godina, ovi vašari poprimili su obeležje humanitarnih. Ove godine, vašari su održani u periodu između 5. aprila i 11. aprila u jedanaest seoskih grupa, dva prigradska objekta i sedam gradskih objekata. Sav prihod od prodaje bio je namenjen devojčicama Milici Vasiljević i Luni Pilipović, a jedan deo novca sakupljen u vrtiću „Bubamara” je uplaćen na račun naše sugrađanke Nataše Nedić.

Proteklih dana se vredno radilo da bi tezge na vašaru bile popunjene raznim rukotvorinama: šarenim jajima, držačima za šarena jaja, ukrasnim korpicama, čestitkama, cvećem, vunenim magnetima, pilićima i ćurićima od pustovane vune, kokama od plastičnih čaša, perja i papira, nakitom od makarona, medenjacima, breskvicama, slatkišima… U izradi uskršnjih ukrasa, korišćeni su razni nestruktuirani, prirodni materijali koji su nabavljeni, u glavnom, u saradnji sa roditeljima. Deca su imala mogućnost da eksperimentišu raznim likovnim tehnikama i materijalima, a ujedno i da razvijaju zajedništvo i saradnju. Osim dece, vaspitača i medicinskih sestara-vaspitača, u pripremi uskršnjih vašara aktivno su učestvovali i roditelji dece.

U seoskim sredinama, priključili su se i pomogli: Udruženje žena „Desanka Maksimović” iz Šašinaca, Udruženje žena „Martinčanke”, Poljoprivredno gazdinstvo Stojnić iz Martinaca, porodica Traljić iz Šuljma, škole iz Salaša Noćajskog i Čalme. Podršku vašaru u „Đurđevku” pružili su i članovi MK „Srem”, građevinska firma „Bor AD”, roditelj Miloš Marković. U ovom objektu je Ivana Marković koja se bavi umetničkom fotografijom, došla na ideju da fotografiše decu i sav novac od prodatih fotografija je donirala.

Vašari su protekli u radosnoj i veseloj atmosferi, a vrtići su potsećali na velika, šarena jaja, na radost dece i svih posetilaca. Tezge su bile krcate „robom”, dekorisane sa puno ljubavi, pa mušterije nisu mogle da odole ovakvoj ponudi. Prodavci su bili raspoloženi, raspevani, motivisani osećajem da nekom pomažu, ispunjeni zadovoljstvom, pa su neumorno hvalili svoje proizvode, objašnjavali kako se koriste, prodavali ih, cenkali se… Nošena takvom atmosferom, na pitanje bake koliko šta košta, devojčica iz Noćaja je odgovorila: „Uzmite šta želite, a dajte koliko možete!‟ Jedna druga devojčica, iz Salaša Noćajskog, dala je primer humanosti tako što je donela sitninu koju je sakupljala u svojoj kasici i poklonila ga. Predškolci iz Martinaca su bili motivisani da prodaju što više ukrasa, pa su sa nestrpljenjem svaki čas zapitkivali svoju vaspitačicu koliko su novca sakupili i da li je to dovoljno za lečenje… U „Maji” su deca prodavala sa toliko ljubavi i žara, da se pri kraju vašara, kada je robe ponestalo, javila ideja da se proda i kutija u kojoj se sakupljao novac. U „Maslačku” su se cenkali oko drvene tacne jer su deca smatrala da ona mnogo vredi i zato su joj dali ime „skupocena tacna”. Vešti prodavac iz „Čuperka” je privlačio pažnju posetilaca vičući: „’Ajmo, ‘ajmo, treba nam još para, kupite našu robu, treba još para da se devojčice izleče…”

Deca iz „Laneta‟ su sa svojim vaspitačicama napravila vašar u centru Mačvanske Mitrovice, a deca iz „Leptirića‟ su svoje rukotvorine prodavala na pijaci. Ovo su bile odlične ideje kako da se privuče što više zainteresovanih i da se proda što više proizvoda. Takođe, ukrašen sa puno ukusa i šarenila, hol objekta „Zvezdica” je bio premali da primi sve zainteresovane.

Ravnopravno uz svoje starije drugare, stajala su i deca iz svih jaslenih grupa naše ustanove. Većina njih se po prvi put uključila u ovakve aktivnosti koje ih polako uvode u saznanje šta je to humanost. Isti cilj spajao je svu decu iz „Pčelice”, a mi odrasli bi mogli mnogo da naučimo od njih.

Iako nam vreme u kom živimo nameće neke nove prioritete i vrednosti, treba da se borimo da sačuvamo veru u izistinske vrednosti: humanost i empatiju. Biti human i velikodušan, topao i osećajan su osobine koje su danas potrebne više nego ikad. Jednom stečen osećaj za druge, postaje navika koja se teško gubi. Sudeći po ponašanju dece i njihovim ličnim činovima i delima, vaspitači i medicinske sestre-vaspitači naše ustanove ne moraju da brinu kome ostavljaju ovaj svet: on je u sigurnim rukama, u rukama dece koja su sposobna da pomognu i saosećaju sa drugima.