Akademik Matija Bećković: POEZIJA, TO JE SUDBINA JEZIKA

Matija Bećković (1939)  jedan od najvećih savremenih srpskih pesnika i mislilaca, redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Objavio je više desetina knjiga, izdavajmo: Vera Pavladoljska (bibliofilsko izdanje Radomira Stevića Rasa, 1962), Tako je govorio Matija (Prosveta, 1964. i 1965), Reče mi jedan čoek (Prosveta, 1970, 1976), Kosovo, najskuplja srpska reč (Glas crkve, 1989), Čiji si ti, mali? (BIGZ, 1989, 1990), Ovako govori Matija (Dečje novine, 1990), Ćeraćemo se još (Oktoih 1996), Tri poeme (Srpska književna zadruga, 2015), Sto mojih portreta (Novosti 2018), više izdanja sabranih i izabranih pesama. Za svoj rad dobio je preko 80 nagrada i priznanja. Razgovarali smo o poeziji i njegovom stvaralaštvu.

Vašu poeziju odlikuje upotreba frazeologije, zastupljen je, naročito u ranijim zbirkama i pomalo arhaičan dijalekat. Otkuda interesovanje za arhaičnost?

U naše doba se dešava jedna velika pobuna protiv samoga govora, mladi ljudi gotovo više i ne govore, ko god kaže neke dve, tri rečenice, odmah kažu da on smara i da guši i neko se pokazuje kako je plav po vratu. Sporazumevaju se ljudi sa nekoliko pojmova: super, ok, wow, to je zamenilo hiljade rečenica. Sve su priče nekako kompromitovane, ispričane i niko više i ne očekuje da će mu neko nešto reći što već nije toliko puta čuo, a poezija, to je sudbina jezika i jedan poseban oblik postojanja jezika, ta ustava se puni i katkad se u nekoj knjizi isprazni i potroši. Kad se govori tako siromašnim jezikom, gotovo se ne govori, imate te reči razvaljen, odvaljen koje su ko zna odakle izvučene iz koje starine, a to je samo zato da unesu malo svežine u to siromaštvo i sivilo.

Kako nalazite i beležite te arhaične reči sigurno nisu izvor samo rečnici nego ih beležite iz govora današnjih ljudi?

Moderna poezija nije prekinula vezu sa živim govorom, od toga i zavisi njena sudbina, čim se ta veza prekine, ona postaje mrtvo slovo na papiru. Čim ne možete da govorite neke stihove glasno, da ih govorite drugima i da komunicirate sa drugima, onda je to samo gomila reči na papiru građena po nekoj mehanici i može dabude  kao neka perika koja nije vezana za živo tkivo. Sve što ima veze sa živim govorom bilo da se peva ili piše, to je opstaje.

Vaša prva poema i prva ljubav, kako ste naveli, jeste Vera Pavladoljska. Možete li da se prisetite za nas kako je ta poema nastala? Objavili ste je još kao student.

Poezija je pametnija i dublja nego penik, pesme više znaju nego njihov tvorac, tako da ja u to vreme kada sam napisao tu pesmu nisam ni slutio kakva će to biti dalekosežna priča i naum. Pisao sam tu pesmu u vreme kad svi pišu ljubavne pesme, bio sam maturant Valjevske gimnazije. Jedino što je bilo tu možda novo, to je da sam upotrebio jedno konkretno ime, jedne postojeće devojke koja je sada poslala književni junak, tako se tada ona zvala i ko zna da se zvala drukčije da li bih to ime upotrebio. Tu sam pesmu objavio u studentskom listu Vidici, kad sam bio student, mislio sam da će to biti prva i poslednja, nisam slutio ni da će to biti moja prva knjiga i prva pesma i da će moja prva ljubav biti moja žena i majka moje dece i da će se život i poezija do te mere isprepletati, i da će nas onda opet sudbina rastaviti, pa da ću ja opet pevati o nekom drugom poluvremenu života i da će ono biti prolog, a ovo epilog i da će to sve postati jedna celina koja je izlazila kao iz same sebe, a u stvari još jednom se pokazalo to da poezija više zna i bolje razume, nego onaj koji stvara.

Odnos pesnika i pesme postalo je filozofsko i estetsko pitanje. Koliko je pesma i dalje Vaša pesma kada je predate publici među koricama jedne knjige?

Najboljim pesmama niste potrebni, tako da Vas one napuste, kao ona najuspelija deca. Možda biste hteli, kao što hoće roditelji da budu toj deci potrebni i da im nisu suvišni. Tako i Vi, nekako biste hteli da pratite život tih pesama koje odu među čitaoce. One imaju toliko sadržaja koliko ima čitalačkih doživljaja, svi ti doživljaji su ravnopravni sa pesnikovim i on nema nikakvu prednost, u tom smislu. Pisana reč stiže negde gde Vi i ne slutite i sretnete negde njene posledice gde niste ni pomišljali da će ikada stići. Ona ima samostalan život, a Vi sve što ste mogli da uradite, uradili ste i to je ono što je na papiru i sve te kasnije priče i advokature da nešto dodate ili da nešto tumačite, njoj nisu potrebne. Dok neuspele pesme, opet kao neuspela deca uvek traže da ih pomalo branite i da ih malo preporučujete i da pričate kao roditelji za tu decu da su i oni pametni, dobri, ali da ih ljudi nisu dovoljno dobro razumeli.

Poemu „Ćeraćemo se još” možda je bolje razumeo narod nego iko. Tu su i neka od Vaših najpoznatijih dela kao što su „Čiji si ti mali” i „Tako je govorio Matija”. „Ćeraćemo se još” čini mi se da je oslikala bolje nego išta našu tadašnjoj situaciju.

Da, to je bolje razumeo narod i publika, nego oni od kojih bi se to očekivalo da će razumeti. To su opet neki pronalasci u samom i jeziku gde samo ispišete istoriju neke reči, pokušavate da je nađete sve gde bi ona mogla biti, i onda to ustvari postane biografija te reči. Koliko je ona više vezana za govorni jezik i život ljudi, utoliko pre. Pored svega što se neprestano govori, da je već kraj poezije, da to niko ne čita, da pesnici nisu ono što su nekada bili, kada su drugi mediji zamenili knjigu, opet ko god srećno spoji dve reči, to ima veliki odjek, ne samo u tom pesničkom bratstvu, koje postoji svuda. U svakom mestu žive pesnici i ta sabraća prate šta se tu sve događa, i gde su se dve, tri reči i sudarile, i srećno spojile, i nešto zasijalo i onda se potvrđuje da ono što je bilo na početku, da će biti na kraju.

Objavljivana su više puta Vaša sabrana i izabrana dela. Šta ste sabirali među ovim delima?

Više puta je je objavljivana moja poezija. Samo sam poeziju grupisao, svojevremeno, u Sabrane pesme, najpre je to bilo u Srpskoj književnoj zaduzi, u više izdanja, pa potom, povodom 60 godina, kasnije povodom i drugih jubileja. Jednom takvom prilikom, u Nemačkoj je štampano specijalno izdanje koje je oblikovao naš veliki tipograf, profesor u Hamburgu, Jovica Veljović. On je stručnjak za pismo i slova, za najpoznatije svetske novine kao što su Tajms, Cajt, napravio je font za slog. Tako je napravio specijalno ćirilično pismo za tu priliku i za te knjige, onda ih i povezao u nekoj najboljoj nemačkoj štampariji jer se i to štamparstvo izmenilo i kompjuteri, internet su učinili suvišnim mnoge od tih zanata i struka, vezanih za knjigu, ali ipak su ostali na svetu, ti koji čuvaju tu veštinu i koji znaju šta je pismo, i šta je slovo, i šta je regularna i zakonska stvar, a šta je divlja gradnja i izmišljotina. Kad je on, recimo, štampao jednu moju poemu ćirilicom, posvetio je nekom svom drugu iz Jerusalima koji već ima 90 godina i sad taj ne zna ni srpski, niti zna ćirilicu, ali on je imao ko zna koliko primedbi njemu, na oblikovanje ovoga i onoga, već ne znam šta je to bilo, ali oni se sporazumevaju i znaju šta je štampanje, šta je papir, šta je slovo, šta je knjiga. On kad uzme knjigu, odmah je otvori, pa ako se ona razlomi, ako je lepljena i ako se raspe, nije nikakva knjiga. Ako može da se savija i ako je ušivena, ako je udešena, to je već stari i oveštali zanat koji tako čuvaju pojedinci. Kada već to pričam, pošto ja pišem rukom, a pišem i na laptopu, on je recimo meni doneo pero i pernicu, to je ona držalja u koju se stavlja pero za pisanje mastilom, a tu držalju napravio je bivši kosmonaut, neko ko je leteo u tim satelitima, sada u Kaliforniji pravi te pernice od posebnog drveta. Tada su me pitali da izmerim ruku, koliko mi je druga podlaktica, koliko šaka, kako držim pero, da neko pojačanje ima na dnu te držalje da bi to klizilo po papiru i sad odjednom, vidite kakav je to spoj najnovijih kosmičkih istraživanja i ljudi koji su već tamo bili i te prve veštine i prvih alatki jer se pesme pišu i sad kao pre 2000 godina. Svašta se promenilo ali za pesmu nije potrebno ništa nego da imate malo papira i da imate čime da pišete.

Poema „Kad dođeš u bilo koji grad” postala je takođe veoma popularna i živi u narodu jer „Tako je govorio Matija”, kako kaže naslov takođe Vaše zbirke. Kako Vam izgleda bilo koji grad kad dođete u njega, kao što je, recimo, Sremska Mitrovica?

Poema „Kad dođeš u bilo koji grad” je nastavak poeme „Vera Pavladoljska”, to je u stvari epilog, napisana je post festum i na neki način, kao što se zaokružuje život, tako se i zaokružuje Vaše delo i oni počeci, kao na nekom razboju gde biste nešto tkali, onda na kraju izvlačite one poslednje niti i zavezujete mašnice i čvorove i to, na neki način, sve, dobija smisao koji niste na početku znali, a to predstavlja opet neko veliko zadovoljstvo.

Nastupili ste na 8. Višnjićevim književnim susretanjima u Šidu, a pre četiri godine ovde ste dobili Višnjićevu nagradu. Koliko se danas neguje tradicija nastala na tragu guslara i epskog pesnika Filipa Višnjića?

Prvo je bilo pravo iznenađenje kad sam video da se ovde muzička škola zove Filip Višnjić, nigde drugo se ne zove, a trebalo bi da se zove svuda. To je bio naš prvi i najslavniji muzičar. Obično se zovu guslarska društva, a ne zovu muzičke škole, mada je to bila naša prva i najvažnija muzika. Izvesna Bojana Peković koja je pobedila nekom takmičenju talenata, sa guslama je otišla u Helsinki i tamo se upisala na muzičku akademiju i gusle su postale njen glavni instrument. Kažu da finska prosveta i školstvo poštuju sve posebnosti na svetu, kada je ona donela instrument koji oni pre nisu ni videli, oni nisu časa časili da joj se poklone, akademija je uvela taj instrument u program, mislim da sad već i završava studije i ona je od gusala napravla violinu. Ne drži gusle kao što smo mi navikli, nego pokazuje da se sa njima može baratati kao sa najmodernijim instrumentima. Kad god se spomene Šid, tu je Sava Šumanović. Uvek se sećam jednog kratkog filma o njemu koji je snimio Saša Petrović, pre pola veka, nisam više nikad video taj film. Uzeo je sliku Save Šumanovića, jedan od njegovih klasičnih pejzaža okoline Šida, to je bila neka šuma i drveće, a po toj stazi Sava je naslikao stopala bez čoveka. Saša Petrović ga je onda montirao, da on na svoj poslednji put ide tim stopama kroz svoju sliku. Tako se poistovetila njegova sudbina i njegova slika. Višnjićevi dani su značajni jer smo uz gusle propevali, u našim brdima još uvek ne umeju da čitaju normalno, već guslaju kao da pevaju. Kad neko čita uvek neko kaže – Nemoj samo ti da čitaš, nego čitaj glasno da i mi čujemo, tako da i bez gusala, odgudi to što čita. To je bio naš prvi i najvažniji zvuk uz koji je nastalo ono najbolje što smo napisali, to je naša narodna poezija. Filip Višnjić je bio naš Homer, slep kao Homer i kao Milton i više je video nego svi koji su imali vida i bolje opisivao bojeve, recimo ovaj na Mišaru odmah pošto se završio, nego oni koji su ga živim očima gledali.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ