Gorica Popović: GLUMA, SVET LEPOTE I KREACIJE, MENI JE TO SVE JEDAN SVET

Gorica Popović poznata filmska, pozorišna i televizijska glumica ima karijeru dugu pola veka. Od kako je 1973. godine odigrala prvu predstavu, ostvarila je niz glavnih uloga u pozorištu ali i na televiziji i filmu. Rođena je u Kragujevcu, završila glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Predraga Bajčetića. Članica je ansambla beogradskog Ateljea 212 još od 1982. godine. Već za svoju prvu veću ulogu, u filmu Nacionalna klasa dobila je Zlatnu arenu na festivalu u Puli. Glumila je i u velikom broju TV-drama i serija.

Često ste gostovali u Sremu. Sećam se Vašeg programa pod nazivom „Šta to beše ljubav”.

To su monolozi iz nekih poznatih predstava u kojima sam igrala, upotpunjeni i raznovrsnim songovima, naravno bilo je tu i nezaobilaznih stihova. Inače, imam dve monodrame i kolažno veče „Jadi od ljubavi”, pa sam uključila sva ta tri segmenta. Tema je, naravno ljubav i odnosi u braku, odnosi između muškaraca i žena, saveti, pevam neke songove i to uglavnom moje i neke stare šlagere iz tridesetih godina.

Pretpostavljma da Vam je ipak omiljeni žanr pozorište, odnosno igranje na sceni.

Jeste. Ovo izvodim vrlo često i dugo, to je jedan težak žanr, susret sa publikom, kad je glumac sam na sceni, ali ja veoma volim takve susrete i već dugo radim ovakve stvari.

U Sremskoj Mitrovici ste gostovali često na sceni mitrovačkog Pozorišta „Dobrica Milutinović”. Možete li se prisetiti kakve utiske nosite sa nekih gostovanja na primer bili ste gost sa predstavom „Au, poplava” pre nekih desetak godina.

U pozorištu smo igrali tu predstavu pred punom salom. To je bila komedija, najviše smo je igrali 1996, 1997, tako nešto, gostovali smo par puta sa predstavama Ateljea 212. Volim da dođem ovde, prv,o vrlo ste blizu, publika je vrlo vaspitana, vrlo dobronamerna i uvek mi prija kad dođem.

 Gledamo Vas godinama u brojnim TV serijama Sivi dom, Ljubav navika panika itd, pamtimo Vas kao sekretaricu Daru u popularnoj TV-seriji „Bolji život”. Aktivni ste i danas.

Radila sam jednu jako dobru predstavu u Ateljeu pred kraj sezone smo izašli, predstava „Proslava”. Dobili smo odlične kritike i publike i kritičara, radila sam seriju „Seljaci”, snimala sam seriju „Jagodići” koja je nastavak serije „Sva ta ravnica” u Kulpinu u dvorcu Dunđerskih sa jednom izvanrednom ekipom, tu je Đorđe Milosavljević, reditelj je Miroslav Lekić, emitovana je na „Pinku”. Veoma sa srećna što sam bila u tom celom projektu. TV serija „Kaljave gume” takođe je veoma lepo prošla, zapažena je. Sam naslov poručuje da ko god nije skrenuo s puta i iskaljao točkove, to jest gume, to je kao da nije živeo. Zato čovek treba da prihvata nove izazove.

Pored predstave „Au, poplava” bilo je još pozorišnih tekstova iz Vašeg pera.

Bilo je toga dosta, sad ne mogu da se setim svega, verujte ali zaista dosta radim i to mi prija. Napisala sam još jedan mali komad za tri glumca, Jelica Sretenović, Boris Komnenić i ja, takođe sam i režirala tu predstavu. Takođe, pored komada „Au, poplava”, režirala sam predstave: „Jedva steče zeta”, „Izvol’te sličicu”, „Gospođa Milihbrot”, „Zvezdarske zvezdice” itd. Osmislila sam i režirala muzičku predstavu „Brod plovi za Beograd”, koja se u Ateljeu 212 više od 20 godina tradicionalno izvodila oko Nove godine.

Bili ste član nekada veoma popularne grupe „Suncokreti”, veoma ste aktivni i na muzičkoj sceni, svi Vas znamo kao izuzetno dobro pevačicu.

Uporedo sa glumačkom karijerom, da, bavim se i pevanjem. Neke od tih pesama izvodim na svojim nastupima. To su stari šlageri, predratni i aranžmani su malo komplikovani, nisu kao današnja muzika, uglavnom izvodim stare šlagere, šansone, romanse i tako. Radila sam i kostime i songove za više predstava.

Poznati ste kao svestran umetnik, između ostalog bavite se i modom, modnim kreacijama.

Spremam izložbu pačvork prekrivača, to radim, šijem svašta, napravila sam već osam komada, treba još sedam za izložbu od 15 prekrivača koji su svi unikatni, kolažni, od krpica i svega i svačega, tako da će to biti interesantno.

Na Filmskim svečanostima u Nišu bili ste umetnički direktor, a tu ste tri puta nagrađeni. Prisetite se toga.

Na festivalu u Nišu tri puta sam dobila nagradu Carica Teodora. Prvi put za ulogu srednjevekovne srpske vlastelinke u filmu „Dorotej” Zdravka Velimirovića, drugi put za ulogu partizanke u filmu „Pad Italije” Lordana Zafranovića 1981. godine, i za ulogu TV-režiserke u filmu „U raljama života” Rajka Grlića 1984. godine. Mislim da smo napravili kvalitativni pomak u to vreme kad sam bila umetnički direktor, jako su se potrudili ljudi u Nišu da naprave nešto ekstra i ja sam tu dosta bila ambiciozna. To je jedan od najdugovečniji naših festivala, veoma značajan, bez obzira što možda neki tako ne misle, ali ovo je jedinstven festival u svetu koji vrednuje samo glumačka ostvarenja, mislim da ga treba gajiti, negovati, to je jedna lepa tradicija.

Bavite se i pedagoškim radom, nekada ste radili kao asistent svom mentoru, dakle svom klasnom profesoru. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu ste bili asistent na predmetima Dikcija i Gluma.

Da, bila sam, više nisam, ali svake godine mene jure da ih čujem za akademiju da ih spremim, ja to naravno, onako, radim usput. Imala sam jedan master-klas na smederevskom festivalu Tvrđava teatar u čijem sam i Savetu i zamolili su me da napravim jedan dvodnevni seminar, jednu radionicu, gde su se studenti glumačkih škola okupili i pričali smo malo, ja sam im prenosila iskustva, pričali smo ovom poslu i tako.

Poznat je bio serijal Peline đakonije emitovan na RTS-u, a Vi ste  nam prikazivali stare recepte. I za ovu TV seriju napisali ste scenario.

Moj posao je gluma, mislim to je pre svega, time se bavim najintenzivnije i najozbiljnije, ali ja se trudim da prepletem sve to, pa  sam tako moje kuvarsko umeće pretočila u seriju „Peline đakonije” koja je bila veoma gledana i lepo je prošla kod publike. Moju ljubav prema kreacijama, iživela sam tako što sam pravila kostime za neke moje predstave. Meni je to sve umetnost, svet lepote, svet kreacije, meni je to sve jedan svet.

Koliko je Vaše matično pozorište Atelje 212, uticalo na razvoj Vas kao umetnika? Kada sada pogledate iza sebe da li se se nostalgijom sećate prošlih vremena ili pak mislite da je najbolje tek pred vama?

Dosta sam dugo u Ateljeu 212, još kao student sam počela da nastupam tamo, srećna sam što sam bila, a i dalje sam istorija te kuće. Bila je to i svojevrsna zanatska, glumačka škola, jer kad sam došla na poziv Mire Trailović, na toj sceni su bili veliki glumci poput Zorana Radmilovića, Ružice Sokić, Petra Kralja i mnogih drugih, od kojih sam mnogo naučila. Celu karijeru sam provela tamo, Atelje je moja druga kuća. Uvek se prisećate nekih stvari sa nostalgijom i mislite da je nekad bilo bolje, bilo je bolje, jeste, ali ja ne sumnjam da ću imati još divnih dana. Bože zdravlja samo, i imam planove, ideje, tako da se nadam da ću ih ostvariti.

Recite nam kako biti tako uspešna žena u Srbiji kao što ste Vi, otkrijte nam tajnu.

Energija, energija da vas ne mrzi ništa, da ste radoznali. U ovim godinama ja sam radoznala, kao dete. Ostanite dete, uvek.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ