Matematičar, profesor, pisac, Đorđe Domazet iz Sremske Mitrovice dobitnik je Svetosavske nagrade Ministarstva prosvete Republike Srbije za postignute izuzetne rezultate u oblasti obrazovanja i vaspitanja, unapređivanje obrazovno-vaspitne prakse i razvoj naučnih i umetničkih dostignuća u oblasti obrazovanja i vaspitanja. Ovaj profesor matematike u Mitrovačkoj gimnaziji lekcije snima i postavlja na svom Jutjub kanalu „Đorđe Domazet – Ne samo matematika”, a i na platformi RTS Planeta – Moja škola, predsednik je podružnice Društva matematičara Srbije za Srem. Više puta je nagrađivan za rezultate u matematici, mentor je brojnim nagrađenim učenicima. Uređuje i Školski list „Gimnazijalac” i autor je monografije Mitrovačke gimnazije „Sazvežđe iznad sremske ravnice”. Objavio je tri knjige i mnoštvo članaka u časopisima.

Čestitamo na ovom značajnom priznanju. Da li ste ga očekivali, kako ste se osećali kad su Vam javili da ste dobili republičku Svetosavsku nagradu i koliko to Vam znači?

Hvala najlepše. Svakom nagradom se ukazuje neki oblik priznanja, priviligije i časti, i ukazuje poštovanje za ono što ste uradili i za rezultate koje ste postigli. Ako uzmemo u obzir da je Svetosavska nagrada najveće i najznačajnije priznanje koje se može dobiti od Ministarstva prosvete Republike Srbije, onda njen značaj za mene postoje i mnogo veći. Mihiz je u jednoj svojoj knjizi, pre tri decenije, zapisao da je nagrada, za dobrog čoveka i dobro delo – samo još jedna potvrda bez koje oni mogu, a za lošeg čoveka i loše delo – zabluda koja im ne može pomoći. Drago mi je da sam, kao učenik gimnazije u Sremskoj Mitrovici podstican da čitam našeg najpoetičnijeg književnog kritičara. Svestan sam i da ove nagrade ne bi bilo bez koordinatnog sistema u koji sam smešten, bez najznačajnije srednjoškolske obrazovne ustanove u ovom delu Srbije u kojoj radim, bez mnogo marljivih kolega sa kojima sarađujem, bez mojih nekadašnjih i sadašnjih učenika, sa posebnim isticanjem onih kojima sam bio odeljenjski starešina, bez dobrog vođenja škole, i direktorke koja je omugučila realizaciju svakog projekta i takmičenja, i na kraju bez Grada Sremska Mitrovica, koji je na različite načine podržavao sve naše domaće i međunarodne aktivnosti, kao i brojne manifestacije koje smo organizovali. Kada se ta Rubikova kocka dobro složi i uklopi, onda je mnogo jednostavnije popeti se stepenik više od drugih, ili da kažem to i poetski, da je sa prozora najviših spratova Mitrovačke gimnazije mnogo lakše, nego sa drugih mesta, dodirnuti zvezde.

Vi na svom Jutjub kanalu „Đorđe Domazet – Ne samo matematika” objavljujete lekcije iz matematike za sva četiri razreda svih gimnazijskih smerova. Pretpostavljamo da ste na ideju došli u vreme pandemije, ali ovaj način predavanja pokazao se kao dobra dopuna onim đacima koji žele da utvrde gradivo. Koliko imate snimaka, koliko pregleda?

Pored brojnih nevolja koje svaka planetrana nesreća sobom donosi, posle njih ipak ostaju i neke pozitivne stvari koji naš mikrosvet pomeraju napred. Jedan od najvećih profitera u vreme korona virusa svakako je nastava na daljinu, koja je doživela svoju neočekivanu erupciju i svoj Veliki prasak. I ja sam, kao i mnogi, u to vreme odlučio da se priključim takvom obliku realuzacije nastave, koji, uz sve mane, zaista ima i mnogo prednosti. Na pomenutom Jutjub kanalu postavljena je 151 lekcija iz matematike za srednju školu i podeljena na četiri razreda. Mitrovačka gimnazija je tako jedina škola u Srbiji, koja za matematiku ima potpuno kompletiran fond video predavanja iz ovog predmeta koji je postavljen na sajtu škole i bez ikakvih ograničenja dostupan svim učeniicima. Broj sati pregleda u toku dana je dvocifren, a uz malo reklame sigurno bi mogao biti i mnogo veći. Posebno je dragocen onim učenicima koji su, iz bilo kog razloga, izostali sa redovnih predavanja, Pored matematičkih zanimljivosti, na Jutjub kanal trenutno postavljam i video snimke vezane za samu školu, koji govore o njenoj istoriji, ali i prate aktuelna dešavanja. Jedan od poslednjih video zapisa je polučasovna putopisna reportaža sa ekskurzije u Italiju, koju sam snimio sa maturantima svog odeljenja, a koja nosi naziv „Nikada nemojte prestati da putujete”.

Za portal RTS Planeta Moja škola snimili ste 13 lekcija iz matematike za učenike prvog razreda. Za Vas nije bio problem da snimite i montirate lekcije jer se inače bavite video produkcijom u okviru škole, beležeći gimnazijske dane generacija mladih.

Svaka školska uprava u Srbiji pripremala je u vreme korone nastavu na daljinu na RTS Planeti za jedan mesec. Od mene su iz Novog Sada toliko tražili za mesec decembar. Mogao sam naravno i mnogo više lekcija da snimim, ali je i ovo sasvim dovoljno. U životu postoje one stvari koje ne znate da realizujete, a nervira vas čekanje da ih urade oni koji to znaju. Rešenje je uvek jednostavno – naučite to sami da radite, i život će vam biti brži i uz više uživanja, a manje ucena i stresa. Uz to, imaćete i potunu slobodu, i najbolje ćete moći realizovati svoje ideje. Tako je i kod montiranja video materijala, i kod pripreme za štampu časopisa i knjiga, plakata, bedževa, brošura… Vremenom postajete sve veštiji, a uz konstantan trening za laptopom, dobijate i na brzini. Sa svojim đacima se trudim da onima koji dolaze iza sebe ostavimo što više materijala u različitim medijima, i drago mi je da će i sve to moći da se nađe na Jutjub kanalu u mnogo većem obimu.

Kao predsednik podružnice Društva matematičara Srbije za Srem, organizujete i takmičenja iz te oblasti. Mentor ste brojnim učenicima koji su osvajali nagrade na republičkim i međunarodnim takmičenjima. Za rezultate u matematici nagrađeni ste velikim brojem Svetosavskih povelja Skupštine Grada Sremska Mitrovica, kao i pohvalom mentoru u oblasti matematike Vlade AP Vojvodine. Izdvojte još neke uspehe i nagrade.

Izuzetno široka primena matematike u mnogim oblastima ljudskog rada i posebna uloga nastave matematike u razvijanju intelektualnih sposobnosti mladih ljudi, čine je jednim od najznačajnijih predmeta u opštem obrazovanju i vaspitanju. Rešavanje konkretnih problema realnog sveta odvija se putem matematičkog modelovanja i ono zapravo privlači učenike. Izvući lični maksimum iz svakog pojedinca, izazov je u svakom predmetu, a posebno u matematici. Takmičenja su mesto na kojem treba da se pokaže ko je u tome imao više uspeha, a jedino bogatsvo koje treba pokazivati u školi je znanje. U XXI vek naša gimnazija je ušla uključena u dva, a danas je broj takmičenja u kojima učestvujemo šest. Kvalitetnija realizacija ovakvog vida popularizacije matematike je i jedan od osnovnih prioriteta zbog kojih je osnovana podružnica Društva matematičara Srbije za Srem. Na opštinskim takmičenjima bio sam do sada mentor učenicima koji su osvojili preko sto nagrada, na okružnim takmičenjima oko pedeset, a na republičkim desetak. Ta stalna želja novih gimnazijalaca da prevaziću svoje prethodnike valjda je i ono što Mitrovačku gimnaziju, i ovaj svet, vuče napred.

Autor ste monografija o Mitrovačkoj gimnaziji. Učesnik ste velikog broja međunarodnih projekata u koje je bila uključena Mitrovačka gimnazija. Velik je Vaš doprinos u promociji ove ustanove.

Pred deset godina bio sam koautor monografije o 175 godina Mitrovačke gimnazije. Prošle godine je na red došla i monografija „Sazvežće iznad sremske ravnice”, koja govori o Mitrovačkoj gimnaziji nakon usmerenog obrazovanja. Na tih 230 stranica, uz preko 600 fotografija, vratili smo planetu 33 kruga unazad, i napravili jedno kratko putovanje kroz vreme. U tom periodu, kroz našu školu je prošlo oko 5000 učenika, svrstanih u tačno 188 odeljenja. Neki od njih su učestvovali i u brojnim međunarodnim projektima, koji su bili prilika da u toku druge decenije ovog veka naši učenici, a i profesori putuju u Italiju, Nemačku, Bugarsku, Veliku Britaniju, Mađarsku, Češku, Slovačku i Sloveniju, i da svoja saznanja obogate novim iskustvima. Sve što radimo je naša promocija, kao i promocija ustanove u kojoj izvodimo nastavu. To je složen proces koji je najefikasniji, baš onda kada se realizuje nesvesno. Ipak, danas je neophodno sva takmičenja i dešavanja, sve projekte i manifestacije, zabeležiti i fotografijama i video zapisima, i predstaviti ih, kako na internetu i društvenim mrežama, tako i u štampi i na televizii, jer je uvek bilo pravilo da ono što nije zabeleženo, kao da se nije ni dogodilo.

Školski list „Gimnazijalac” pokrenuli ste 2004. sa željom da to bude nova pozornica za učenička razmišljanja. Kako se menjala koncepcija lista, njegova recepcija van škole i kakvo je njegovo mesto u svetu društvenih mreža?

Možda je uređivanje i pravljenje Školskog lista „Gimnazijalac” najkonzervativnija stvar u mom životu, ali kao i u proteklih dvadeset godina, ja ću i dalje dok ga budem radio, tvrdoglavo insistirati na toj, nekada i preteranoj, dokumentarnosti. Sva naša putovanja, uspehe na takmičenjima, sve maturante proslave i jubileje, beležimo u čuvamo u „Gimnazijlcu“. On se menjao, sazrevao, prilagođavao novim prilikama, ali je uvek prenosio atmosferu iz gimnazijskih učinica i hodnika, i sa mesta koje su pohodili učenici Mitrovačke gimnazije. On je i lična karta i pasoš škole, i beležnica gimnazijskog intelektualnog šarma, profesorskog dostojanstva i mladalačke energije. Sigurno će se u budućnosti prilagođavati društvenim mrežama i tehnološkim izazovima, ali se nadam da će i štampano izdanje opstati u tom medijskom pljusku koji će nam doneti vreme.

U tom časopisu objavili ste sećanja na znamenite učenike i nastavnike, ali i intervjue sa poznatim ličnostima koji su uglavnom bili gosti gimnazije. Tu su glumci, pisci, akademici. Koje su to snove i kakva razmišljanja podelili sa Vama?

Retko koji ozbiljan časopis u Srbiji može da se pohavli da je u poslednjih osam godina imao intervjue sa Dušanom Kovačevićem, Đorđem Balaševićem, Žarkom Lauševićem, Matijom Bećkovićem, Draganom Bjelogrlićem i Momčilom Bajagićem. A, sva ta najveća imena naše umetnosti i kulture pričala su za „Gimnazijalac” na pet, šest ili sedam strana. O nekima su, na žalost, ostale samo uspomene, neke nikada objavljene fotografije i tonski zapisi njihovih priča. Možda je važnije što smo u tim razgovorima iscrtavali konture za neke nove i još veće snove. U „Gimnazijalcu“ se sećamo i naših nekadašnjih đaka i profesora, koji su dostigli najveće vrhove naše nauke i umetnosti, i oni su uvek dobrodošli na stranicama našeg časopisa.

Objavili ste tri romana „Poslednja sirmijumska izložba” (2001) „Zeleno srce” (2003) i „Žuta kala u parisko plavom preseku” (2005) u izdanju Srpske knjige iz Rume. Vaš prvi roman „Poslednja sirmijumska izložba” vraća nas u prošlost i to daleku, ali ovih prostora. Jedna od poruka romana je da grad čine ljudi koji žive u njemu. Koliko proučavate istoriju, pošto ova knjiga obiluje istorijskim podacima i koliko je to doprinelo verodnostojnosti priče?

Prvi zapisi o Sirmijumu datiraju od 336. godine pre nove ere, kada je Aleksandar Veliki, negde u ovim krajevima, pobedio tribalskog kralja Sirma. Onda su, 33. godine pre nove ere, Rimljani zauzeli Sirmijum. Kroz njega su prvo prolazili, zatim se zadržavali, a na kraju u njemu i rađali najveći rimski carevi. Vrhunac razvoja, slave i časti doživeo je 1. marta 294. godine, kada je postao jedna od četiri prestonice Rimske imperije. Ali njegova zvezda je vremenom počela da se gasi. Godine 441. zauzeli su ga Atilini Huni, a nakon toga Goti i Gepidi, da bi 567. godine bio vraćen istočnoj rimskoj državi. Avari su 579 godine započeli opsadu Sirmijuma, koja ja trajala do 582. kada su ga posle velikih napora i osvojili. Godinu dana kasnije priča o Sirmijumu je završena velikim požarom. Ovi istorijski podaci bili su dovoljan razlog da se pojavi roman o Sirmijumu, koji će kroz formu romansirane hronike skinuti prašinu sa istorijskih događaja, i ispričati univerzalnu priču o gradu pod opsadom. Glavni junak knjige nije pojedinac, nego ceo grad, smešten u ravnicu, u kojoj je on najveći vrh, a trpljenje je jedini vid njegovog otpora i borbe za opstanak. U više paralelnih tokova provlačio sam priču o opsadi Sirmijuma, i naporedo pisao roman o njegovoj velikoj istoriji, o rađanji i tragičnom kraju jedne ljubavi, o saživotu starosti i mladosti, i još nekim manje važnim temama. Ni danas ne bih mnogo toga promenio u realizaciji te priče.

Ostali romani su drugačiji u odnosu na prvi, napravili ste potpun zaokret kako na planu sadržaja, tako i forme. „Zeleno srce” je optimistična knjiga u kojoj preipsitujete intelektualne vrednosti, dok u „Žutoj kali u parisko plavom preseku” slikate večnu ograničenost i pokušaj da se pobede okviri učmale palanke.

– Knjige se pišu tako što materijal za iste tražite po arhivima, muzejima i bibliotekama, ili motive za svoju literaturu pronalazite u stvarnosti i njenim refleksijama na vaš život. Da ne bih zapao u zamku anahronosti, i zanemario ono što odgovara duhu i prilikama vremena, pre dvadeset godina odlučio da napravim neku promenu, da izađem iz pomenutih ustanova kulture, i da se kako to jedan pesnik kaže, odmorim u hladu drveta saznanja. Iako na prvi pogled dobro zašećerene, te poslednje dve knjige su pune surove istine. U njima ima mnogo preispitivanja, mnogo promašenih slobodnih bacanja i mnogo uzaludnih pokušaja u kojima nam prolazi život. Ponekad hoćemo da budemo pijani, da bismo usaglasili svoje kretanje sa ostalim svetom, a svaki put kada spojimo dlanove u aplauz sledeći mase, a ne znamo zašto, aplaudiramo u slavu tog duha palanke koji ste pomenuli.

Objavili ste i mnoštvo članaka u časopisima. Koliko je bitno stručno usavršavanje i prezentovanje sosptvenih dostignuća za razvoj pojedinca u bilo kojoj struci?

Svako novo otkriće oslanja se na nepregledno more prethodnih saznanja. Za razliku od vremena tog najvećeg ljudskog izuma, stvaranja nauke u staroj Grčkoj, gde je pojedinac i mogao sam nešto sa stvori, danas je to gotovo nemoguće. Kažu da je matematika poezija logičkih ideja, da je njene tajne lakše naučiti nego bez njih raditi. Ima ljudi koji brojeve doživljavaju kao med, a računanje kao ceđenje meda, a ima onoh koji život svode na teoreme i stalno se dokazuju. Neprekidno moramo učiti jedni od drugih i pratiti ova tehnološka dostignuća koja ponekad i suludo jure trakom za preticanje. Ne dobijaju se proširene vene od čitanja brda knjiga, niti figura kao znak pitanja od rešavanja zadataka. Odavno su mudri ljudi primetili da je znanje jedina stvar koja se množi deljenjem.

Ulaganje u obrazovanje i nauku je bitno za budućnost svakog društva. Iz čega se sastoji taj dugotrajan proces?

To je zaista dugotrajan proces, ali koji na semaforu brzo pokaže rezultate. Potrebno je prvo otkriti telentovanu decu u svojoj sredini, zatim stvoriti im najsavremenije materijalne i tahničke uslove za rad, nakon toga pratiti i usmeravati njihov razvoj, pružiti im dodatna, vannastavna znanja u naučno najvažnijim oblastima, stipendirati njihov rad, i na kraju nagrađivati njihove rezultate. Svakome treba omogućiti da zna da govori bar jedan strani jezik, da svira bar jedan instrument, da se bavi sportom, i da ima iz čega i od koga da uči. Na ulaganju u obrazovanje, nauku i umetnost nikada ne treba škrtariti. U rezervoare znanja, u kojima se deca okupljaju svaki dan, a to su pre svega škole, treba uložiti neograničena sredstva, jer dobri uslovi za rad podstiču unutrašnju svetlost mladih na novi i jači bljesak. Voleo bih da su u Sremskoj Mitrovici najnoviji i najsavremeniji baš objekti svih obrazovnih ustanova, da Muzička škosla dobije svoju novu zgradu, negde pored Save, da sa pogledom na reku mogu da vežbaju sviranje nekog instrumenta. Da se izgradi Ekonomska škola, da gimnazija proširi svoje kapacitete, jer svako intelektualno sazrevanje zaslužuje najudobnije uslove, a svaka mladost poštovanje.

Kakav biste savet dali mladima, pošto ceo život radite sa njima, kako da izrastu u samosvene, ostvarene ljude?

Nije važno da li svoje misli zapisuju formulama, rečima, bojama ili notama, bitno je da ih stvaraju i iskazuju, da od svega uzmu ono što im treba, od matematike da nauče da budu tačni i racionalni, od muzike da slušaju, vole i sanjaju, od sporta da budu strpljivi i istrajavaju, da se bez obzira na prilike i okolnosti uvek i svuda bore za svoju intelektualnu slobodu, da se uvek penju po krošnjama nekog novog drveta saznanja, i da ne dozvole da im budni ukradu snove.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ