Tanja Bošković: IMA NEŠTO UZVIŠENO U ATMOSFERI U SREMSKOJ MITROVICI

Tanja Bošković, diva srpskog glumišta, ima preko 40 godina dugu i plodnu pozorišnu, TV i filmsku karijeru. Rodila se u Beogradu, živela je u Aranđelovcu, kratko vreme i u Njujorku. Gimnaziju je završila u Aranđelovcu, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirala je 1973. godine u klasi profesora Petra Bajčetića. Za veći deo ovdašnje publike ipak je ostala nezaboravna kao Lili iz sada već kultne filmske komedije Branka Baletića „Balkan ekspres” koja je doživela i brojne televizijske reprize, takođe su popularni i likovi iz serije „Priče iz majstorske radionice” i filmova „Policajac sa Petlovog brda”, „Rat uživo” i „Okupacija u 26 slika”. U zlatnim danima svoje karijere u Pozorištu na Terazijama osvajala mjuziklima „Priča o konju”, „Splitski akvarel”, „Čaplja”, „Davni flert”, da bi kasnije ostvarila zapažene dramske uloge u „Ateljeu 212” u predstavama „Stolica koja se ljulja” sa više od 200 izvođenja, „Očevi i oci”, „Kneginja od Foli Beržera”, „Lolita”, „Rodoljupci” uloga Feme u „Pokondirenoj tikvi”. Za njom su i veoma zapažene uloge u TV serijama „Srećni ljudi”, „Lisice”, „Pozorište u kući”.

Kada biste trebali da napravite jedan presek uloga koje ste igrali, kako u pozorištu, tako i na filmu,  koje biste uloge izdvojili kao one koje su na Vas ostavile poseban utisak ili su posebne po popularnosti koja ih je pratila?

Sve se zaboravlja, osim ljubavi i prijateljstva, a to je otprilike jedno isto, sve ostalo potpuno zaboravljate. Svojevremeno sam snimala jedan film sa Mijom Aleksićem i on je, tada kad sam bila negde u svojim počecima,  on je tada meni rekao: „Videćeš, trudi se da zabeležiš ono što ti je sada važno, videćeš kako se toga uopšte nećeš sećati kad dođeš u moje godine.“  Mislila sam da je to nešto što mi govori potpuno bezveze, a sad zapravo vidim da uopšte nije bezveze i mislim da tako i treba da bude. Postoje uloge koje sam ja, pošto je to jedina moja realnost, koje sam ja doživela i preživela i njih se sećam, zato što one jesu pravo iskustvo, realno moje iskustvo, ne samo umetničko, nego životno. Mnogo pre bombardovanja sam doživela bombardovanje Beograda i gubitak najbližih kroz „Očeve i oce”, tako da kad je pravo bombardovanje došlo, niti sam se plašila jer sam već znala da ljudi to preživljavaju.  Postoji „Priča o konju”, gde sam igrala konja, nećete verovati, za mene je važno, ne zato što je to bilo uspešno i ne zato što ću razumeti šta konji misli, ne, nego, kako da vam kažem, po onome da je lepota prolazna, to sam naučila iz te uloge, spoljna lepota da nije bitna, da je mnogo važnije ono što se dešava unutra. To kad preživite na svom iskustvu, a jedina iskustva koja imam su zapravo glumačka, ova ostala, niti ja živim u ovom realnom životu, niti percipiram bilo šta iz toga, meni to uopšte mi nije inspirativno, i prosto ne vidim, operisana sam od te vrste očiju, moje su oči neke drugačije. Samo prijateljstva ostaju, ne mogu da kažem šta sam sve odigrala sa Danom Maksimović i sa Radetom Marjanovićem ne umem ni da nabrojim ali veoma dobro znam, da kad se okliznem u životu na bilo koju stranu, znam za koga ću da se uhvatim.

Bili ste više puta gost u našem gradu, pored gostovanja u teatru, nastupali ste na Festivalu besedništva i ostavili ste veoma jak utisak Vašom izvedbom Anđelije. Kakve Vi utiske nosite sa tog Festivala?

Bila sam vrlo uzbuđena, prvo, uzbudljivo je to da jedan grad ima festival besedništva. Govorenje je zapostavljena disciplina, usred ovih silnih medija, gde sam pomislila kako će uskoro za dvadesetak ili tridesetak godina ljudi ovde govoriti samo engleskim jezikom. Da li ste primetili kako nam se prlja jezik, kako se prlja ne samo tuđicama, skraćenicama, ukidanjem veštine čitanja i veština govorenja? Ovde u Mitrovici, napolju, ljudi šetaju, idu svojim poslom, a onda stanu da čuju reč, da čuju izgovorenu reč, to je za mene toliko uzbudljivo, bilo, osećala sam se kao u hramu, tako uzvišeno, strahovito. Ima nešto u atmosferi u vašem gradu, što je prekrasno, uzvišeno, za to su odgovorni samo ljudi. Ovde ljudi ne protrčavaju jedni pored drugih, to sam mogla da zaključim, kao što se dešava u velikim gradovima, u Beogradu gde su svi bezlični. Prednost života u malom gradu je što vas čovek pogleda u lice pa vam zna dedu, babu, oca, majku, a zna vam i decu buduću, što je jako lepo. Bila sam ushićena, Vaš sveštenik je održao besedu i to je bio veoma uzbudljiv trenutak u mom životu. Od pametnog, brzog, dobro obrazovanog čoveka, dobrogovorećeg, sa perfektnom dikcijom, imate šta da čujete i da naučite. Neka je to na licu mesta, neka je to oslanjajući se na sva znanja ali se oslanja na sopstveni život. Ovde sam se očarala zato što stane čovek i izgovori sopstvenu misao, precizno, jasno, s mirom i uverenjem, znači govori istinu, ne laže.

Poznati ste po tome što ste pročitali puno čitate. Šta je ono što sada zaokuplja vašu pažnju od literature?

Nemam više tako omiljene pisce, među omiljenima mi je Dostojevski, naravno, to je opšte mesto, ne radi se uopšte više ni o piscima, radi se o nečemu što možete da naučite, što od literature i iz literature zaista možete da naučite, što možete da primenite u sopstvenom životu, što možete da podelite sa drugima. To ne mora da bude veliko ali mora da vam obeleži život. Najtoplije preporučujem jednu knjigu, možda nema veze sa mojim književnim ukusom ali je dragocena. Zove se „Uspomenar”, napisao je Caci Mihajlović, naime, on je 20 i kusur godina, vredno i sa velikom ljubavlju, skupljao sve one smešne, vesele ili tužne stvari koje su se dešavale u Bifeu „Ateljea 212” i to je njegov lični doprinos istoriji našeg grada, Beograda i „Ateljea 212”.  Istoriju „Ateljea” nisu pisale samo predstave i samo prepametne misli onih ljudi koji su tu živeli i radili, nego i sve one smešne stvari koje su se dešavale. Recimo, meni sad pada na pamet narudžbina u kafani, pošto sedimo u kafani (U Pozorišnom klubu „Talija”), Gage Nikolića koja glasi ovako: Novice, imaš li pivo? Novica odgovori: Ima, kaže: Je li ti ladno? Novica kaže: Jeste, a on kaže: Obuci nešto i donesi mi viski. Znate, to je duhovitost, neverovatna, to je jedan od bisera iz Cacijeve knjige „Uspomenar” ilustrovane najfinijim fotografijama, skupljanim čitav život. To mi je nekako divno i divno mi je što sam bila tu kad je ta knjiga ugledala svet, to je jedna od onih, nikad završenih knjiga, dakle svakog dana u Ateljeu ili u nekom drugom pozorištu stvara se građa za nju. Trenutno čitam „Sećanja Leni Rifenštal”, ali čitam i žitija svetih,  to je ono što me interesuje. Pročitala sam jednu knjiga koja mi je bila upečatljiva, izdata je  1992. godine kod nas, a prevedena tek 2001. ali tek mi je sad došla do ruku „Kad je Niče plakao”, eto to je nešto što čitam sada.  Može da se desi da čitate pet knjiga istovremeno, što je isto u redu i može, ja to ranije nisam mogla, nego sam čitala jednu po jednu, dok ne završim, dotle ne puštam. Sad već više ne, promene se i navike životne.

Spominjali ste ljubav i prijateljstvo, poznati ste kao vama brižna majka. Kako gledate na ulogu majke, kako ste uspeli da se ostvarite i na polju porodice i posla veoma uspešno?

To je velika božija milost, roditi decu, mislim da je to najbolje od mene ali nekako da nisam rodila decu ne bih bila ni zrno ja. Bog mi dao i hvala mu na tome, beskrajno, stvarno mislim da je to velika božja milost. Drugo, majke služe svojoj deci, služe da ih očvrsnu, da ih podignu do njihovog života koji je van majke.

Poznati ste i po svojim dostignućima kao vokalni solista, pevali na početku sa grupom „S vremena na vreme”. Prisetite se uspeha i na tom polju.

Jeste, lepo je to bilo vreme. Pevali smo Gorica Popović, Ljilja Dragutinović, ja, Koki, i Ljuba Ninković. Pevali smo jednom u Subotici i to mi je ostalo kao divno. Noću volim da spavam, uopšte ne živim noću ali sećam se da sam tu noću u Subotici probdela pevajući sa njima. Celu noć smo pevali osvanuli ujutru i to je bilo toliko lepo, tu je bilo toliko mladog, divnog sveta, to mi je radosno bilo. Volim da pevam jedino šta više volim od toga, to je da igram. Volim da igram više od svega, u kafani ću pre da skočim da igram, nego što ću da pevam. Uvek postoji neko ko peva lepše i bolje, a meni treba daha da igram.

Leksikon YU-mitologije okarakterisao Vas je kao seksi glumicu. Kako komentarišete tu titulu? Da li Vam je lepota bila pomoć u karijeri ili suprotno?

Lepotom se jesam bavila ali potpuno drugačije, pre svega u literaturi, to je ono što me interesovalo. Bavila sam se studirajući akademiju, idući na koncerte, slušajući muziku, gledajući dobre izložbe, družeći se sa umetnicima, zapravo na taj način se jesam bavila lepotom. Trudeći se da ugodim svojim bližnjima, svojoj deci, svojim roditeljima, svojim prijateljima, kojih imam i zaradila sam ih ovom životu i tome se radujem. Ostale su važne neke stvari da se promisle, da se domisle, da se dopišu, da se  doglume, dopevaju, tako da više ne mogu da se bavim tim stvarima koje su ovozemaljske. Prešla sam u onu drugu fazu životnu, videćete, to dolazi i to je jako plemenita faza i lepo je, i prijatno je, i divno, kad se oslobađate zapravo svih balasta koji mogu da vas pritiskaju, da vas ugnjavljuju i ugnjetavaju, tako da sada potpuno nekim drugim prostorima plovim.

Pozorište i muzika spajaju se u mjuziklu, a Vi tu ste zaista mnogo uradili.

Tu sam najviše uradila od sebe, tu sam se zapravo naučila poslu. Naučila sam se zanatu, zapravo, glumačkom i mislim da je to velika sreća, da je sreće da mladi glumci i što više idu prvo da prođu kroz mjuzikl, jer tu se sva tehnika nauči. Nauči se briljantno na najtežim poslovima, posle vi možete da razvijate duh ali u onom trenutku kad vam je snaga ogromna, a mudrosti ni odakle, najbolje je da se čovek bavi znači onim što zahteva zaista besprekornu snagu, a to je mjuzikl.

Da li bi to mogli da bude neki saveti, recimo, mladom glumcu?

Da, na jedan način, da. Ako ikako, ako imaju sluha ako imaju osećanja za ritam, ako imaju ikakve mogućnosti onda je najbolje da se počne od toga.

Komad „Suze su OK” Zvezdara teatra je izuzetno lepo dočekan od strane publike i dosta nastupate. Pripremate za temeljno sve svoje uloge kao i za ovu.

Mirjana Bobić Mojsilović je retko odvažna spisateljica, usuditi se da napišete jedan komad eri u kojoj se pozorišta trude da ili govore ni o čemu ili govore nemuštim jezicima, mene zaista ne interesuje ni šoping, ni faking, a imamo komad koji se zove usred Jugoslovenskog dramskog pozorišta „Šoping and faking”. Zašto je na engleskom to sam bog zna, u ovoj zemlji ali dobro, uglavnom se uvoze srednjoevropski komadi ni o čemu, o problemima koji se ovog naroda apsolutno ne tiču. Mira Bobić-Mojsilović je za razliku od pisaca koji pišu tako, napisala komad koji nije politički, nije pod navodnicima „velika tema” znači nije nikakva herojska drama o relevantnim ljudima, nego o sasvim irelevantnim ženama i mislim da je to retko odvažno, ne samo zbog toga, nego zato što je to napisano iskreno, zato što se tiče svih onih žena koje opsluže umetnost, a da umetnost to ne zna. Umetnici, naročito, nikad ne znaju ko zapravo stoji iza svih sujeta, iza svih nedosanjanih ambicija. Ovo je komad o jednoj fantastičnoj osobi, veoma uživam da ga igram, komplikovan je za mene. Naročito je bio komplikovan što Marija Kalić, kako se zove zovem u ovom komadu, pije, ja recimo ne volim alkohol i nikada ne pijem, sad naći meru, u tome. Gledala sam često žene sa čašama, to je za mene potpuno neshvatljivo ali sam dobila da odigram to i to mi je vrlo interesantno. Ovo je uloga koja nema godine, može da ima 30, može da ima 60 ili 120 i to je uloga koju mogu da igram do smrti.

U rimejku serije „Pozorište u kući” doneli ste jednu svoju ulogu tašte Nikolajević. Koliko se Olga Nikolajević promenila od vremena kada je snimljena prva sezona te serije?

Nikolajevićka se promenila od vremena kad je Olga igrala, genijalno, promenila se zato što su se okolnosti promenile.  Mislim da je to jedna nezlobiva serija, divni tekstovi. Da li ste primetili da u toj seriji nema nijednog zapravo lošeg čoveka, nijednog zlog čoveka, čak i kad se dese nesporazumi, oni su benigni, i mekani, i smešni. Ova Nikolajevićka je zapravo oslonjena na sve one fantastične, beogradske dame koje sam imala prilike da upoznam uključujući tetke moje mame, pa drugarice moje mame, pa na pokojnu Veru Karaklajić na koju sam se dosta oslonila, koja je baka mojoj deci. To je jedna posebna vrsta žena i mislim da je moja dužnost bila da se na taj način pozabavim i dizajnom, evo Nikolajevićke, jer ona nije onakva kakva je bila Olga, malo su se i životne okolnosti promenile u Beogradu, a pošto se radi o porodici koja živi u Beogradu, onda sam to uradila onako kako sam ja mislila da to treba.  Dosta sam se dobro pripremila za to i dosta sam se dugo pripremila za to. Život glumice nije jednostavan, prvo su mi stalno govorili kako ću početi da igram majke, zaboravljajući da sam prvu, svoju filmsku ulogu majke odigrala sa 19 godina, odigrala sam majku šestogodišnjeg dečaka. Onda su govorili: Kako ćeš ti početi da igraš babe? Babu sam odigrala ima 10 godina, prvu babu moju, ličnu, koju sam odigrala, bila je  to dosta odavno. To je nešto na šta sam se pripremila da, nekako, radim različite stvari, da mogu da odigram i „Splitski akvarel”, u isto vreme kad i babu, to je nešto što može, tome gluma i služi.

Koja bi bila Vaša poruka ili uputstva mladim glumcima?

Kako da vam kažem, ja to sve ne znam, radije bih rekla mladim ženama da vole mlade muškarce, da se udaju, da rađaju decu, da se žrtvuju, da brinu o svojim roditeljima, da brinu o svom gradu, da svakog dana čiste kuću, da nauče da vezu, da štrikaju, da kuvaju, da učine svakog dana nešto lepo nekom bližnjem i nedužnom, da idu u crkvu, da veruju u boga, da mu budu zahvalni i da mu se mole, da čitaju, da se raduju i da ovaj život učine zanimljivim, nezaboravnim i smislenim, da se ne bave politikom, nikad, da svakog dana nauče jedan stih, samo jedan stih ali svakog dana.

Koji biste Vi stih uputili za kraj?

Nama je teško razumeti kad nas izbaciš iz sedla,

treba ustati umeti, opet razviti jedra.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ