Gordana Maletić: KNJIŽEVNOST KAO TRAJANJE U VREMENU

Gordana Maletić rođena je u Beogradu 1952. godine. Diplomirala je jugoslovensku i opštu književnost na Filološkom fakultetu, objavljuje od 1982. godine kratke priče, pripovetke, romane, eseje, poeziju, putopise, priredila je više antologija proze i poezije za decu, a kao urednik u izdavačkim kućama potpisala je veliki broj knjiga za decu i mlade. Objavila je preko trideset knjiga, u žanrovima kratke priče, pripovetke i romana. Objavljuje i poeziju, putopise i razgovore s piscima, biografije.

Dobili ste skoro sve nagrade kod nas za stvaralački doprinos književnosti za decu. Kakav je značaj nagrada za pisca?

O nagradama se uvek može govoriti na više načina – o sreći koja nas obuzima zbog priznanja što smo ih dobili ali i o njihovim vrednostima, o vremenu u kome su stigle, o njihovim sličnostima i razlikama, o zaslugama, i slično. Mi, pisci, često između sebe govorimo o ovoj temi. Ako smo ih dobili, veličamo ih, ako nismo, potcenjujemo. Meni su nagrade dolazile sporo. Ta sporost mi se činila pravična i davala mi je podstreka da radim. Verovala sam da će moje knjige zavredeti da budu nagrađene i da treba da pišem još bolje da bi se to ostvarilo. Stoga mislim da je tačno da mladom piscu treba dati krila, ali on nekad može dobiti i pogrešan utisak o sebi i manje se truditi nego što treba. Zato ne verujem u skokovite uspehe već u one koji se ostvaruju korak po korak. Oni su temeljniji i sigurniji. Postepeno se otkriva vrednost jednog pisca.

Izdvojite neke posebno drage.

Pisac, u principu, zna kakav je odnos čitalaca prema njegovom delu i, ako je on dobar, onda su nagrade samo još jedna potvrda tome. Mene su nagrade uvek radovale. Recimo, više puta sam dobila nagradu „Dositejevo pero” žirija koji sačinjavaju deca. Smatrala sam da je to možda najvažnije od svega jer su jasno potvrđivale da se dopadaju mojim čitaocima. Ipak, i nekoliko nagrada koje sam dobila za sveukupan rad na polju književnosti znače mi mnogo jer pokazuju da se moje istrajavanje u radu pokazalo kao dobro i korisno. Jedna od njih je i priznanje „Dama-vitez srpske književnosti” koju sam nedavno dobila.

Među njima je nagrada„Sunčani sat”Centra za kulturu „Sirmijumart”, za 2022. godinu u okviru Međunarodnog festivala poezije mladih pesnika „Mašta i snovi”. Kakve utiske nosite iz Sremske Mitrovice?

Nagrada „Sunčani sat” veoma mi je draga. Moji utisci sa svečanosti priređene u inspirativnom ambijentu carskog grada bili su ozarujući. Sve što se tog dana dešavalo imalo je, za mene, a verujem i za druge,veliku vrednost. Trajanje u vremenu, spajanje starog i novog, talentovana deca i mladi koji su uzeli učešća u programu i osvojili nagrade, pored nas odraslih,jasna koncepcija i trud organizatora govorili su da je izabran nenametljiv, a više nego originalan i vredan način da se obavi jedan posao od značaja. Zato me je učešće u ovom programu učinilo ponosnom i srećnom. Inače sam velikiljubitelj i poklonik rada na polju istorije i arheologije pa imam utisak da je i to neko osetio. Skulptiru „Sunčani sat” čuvam na vidnom mestu u svojoj radnoj sobi. Posmatram delo ljudskih ruku iz davnih vremena, združenu sa radom naših, današnjih, svakog dana.

Vaša nagrađena knjiga „Katarke Beograda”, svojevrsni vremeplov,u lektirije za 7. razred osnovne škole. Predstavite je ukratko.

„Katarke Beograda” zamislila sam upravo tako kako ste rekli. Ja sam Beograd, kao jedan od večitih gradova, doživela kao brod koji plovi kroz vreme. Tako sam dobila ideju da zamislim i opišem sekvence iz njegove prošlosti onakve kakve su se mogle dogoditi i za koje verujem da su se i dogodile. Jer, u njemu je uvek bilo mirnih i turbulentnih vremena, užurbanih ljudi,srećnih i nesrećnih, brižnih i veselih. Uvek je bilo posvećenika svom poslu, dece koja rastu. Opisana su i njihova verovanja, nastojanja da se nešto postigne u životu, želje, velike i male. U toku prošlosti ovog grada živeli su u njemu pripadnici raznih naroda i ostavljali svoje pečate u njegovim zidanicama, razmišljanju, verovanjima njegovih stanovnika.

Šta mislite zbog čega se ona dopada deci?

Ljudi, pa i glavari ovog grada, strahovali su od neizvesnosti. U teškim vremenima, bilo je umora i klonulosti. Niko nije bio pošteđen brige i izloženosti pošastima, ali su  znalida se raduju lepoti svakodnevnih trenutaka u običnom životu. Ljudi su prevazilazili probleme. Bilo je uvek vrednih poslenika koji su vešto radili i verovali u svoje znanje i umeće. Takve sam opisivala. Da bih mogla bolje da ih razaznam kroz tamu vekova, mnogo sam čitala o Beogradu i ljudima koji s utu živeli. U većini slučajeva vezivala sam se za stvarne prilike, zanate, delatnosti, ljude koje sam tražila u popisima stanovništva, narodnosti koje su delile ovaj grad. Nastojala sam da price zvuče što autentičnije. To je opisivanje one prošlost koja, ako nije stvarna, a ono je verovatna, kao što je piscima preporučivao Aristotel. Nadam se da u njima ima živosti, veselosti i topline, verodostojnih opisa života, ambijenata, odnosa među ljudima, kao i likova. Ako to mladi osećaju dok čitaju “Katarke Beograda”, onda im se knjiga može dopasti i zainteresovati ih.

Knjige „Spasonosna odluka” i „Krađa vinčanske figurice” nose oznaku White Međunarodne omladinske biblioteke iz Minhena, što ih je uvrstilo u 250 najboljih knjiga za decu u svetu u 1998. i 2004. godini.Osvrnite se danas na ovе uspehe.

Ti uspesi bili su potpuno nenametljivi. Praktično sam samo ja znala za njih dok ih nisam ubeležila u svoju biografiju. Ali doživela sam ljubaznost i uvažavanje na Sajmu knjiga u Bolonji gde su knjige bile predstavljene, kao i mi pisci. Bila sam istinski srećna što sam se našla u toj grupi, ali se o tome kod nas nije nigde govorilo. U to vreme ovo priznanje nije bilo u žiži našeg inteserovanja. Danas jeste. Šteta je što kod nas pisci koji osvoje takva priznanja nemaju načina da sprovedu u delo ono što im se nudi. Tu bi morao da se uloži ozbiljan trud kako bi se takve knjige propagirale u inostranstvu i nudile za štampu. Mi, nekako, uvek više verujemo stranim stvaraocima nego sopstvenim snagama.

Bavite se prevođenjem, Vaše priče za decu i priređena izdanja narodne književnosti prevedeni su na više evropskih jezika. „Antologija srpske basne”, koju ste priredili, prevedena je na italijanski jezik 2008. Koliko su bitni kontakti s drugim književnostima?

Mislim da je veoma dobro biti u kontaktu sa drugim književnostima.To znači pratiti domete, upoznavati se sa nečim drugačijim, porediti različite književnosti, tražiti svoje mesto. Iznad svega, tu je prijatnost čitanja. Oduševe nas ponekad nove, sveže teme. Drugi put nam se, pak, čini da su naše interesantnije. U svakomm slučaju, ako hoćemo da budemo deo evropske književnosti, onda je dobro da je pratimo. Zbog toga je prevođenje, po mom mišljenju, od suštinskog značaja.  Ponekad nas iznenade i knjige koje možda ne zaslužuju da budu prevedene. Onda shvatimo da je često izdavačima lakše da kupe jeftine licence za neka dela nego da sami stvaraju knjigu od početka. To uvek iziskuje veće troškove. Ali ta logika ne pomaže čitaocu niti našoj književnosti koja je, iako verovatno najjača u regionu, skrajnuta.  Malo je naših prevedenih knjiga i potrebno je razumevanje da se ulaganje u dela kulture isplati.

Koliki je značaj „Danice za mlade” Vukove zadužbine u Beogradu čiji ste Vi urednik?               

Smatram da je značaj „Danice” i „Danice za mlade” veliki. Najviše stoga što održavaju dodir sa tradicijom, u najboljem smislu te reči. Po koncepciji MIodraga Matickog, prvog urednika oba almanaha, koja neguje i prati vukovsku suštinu i izgled prvobitnog časopisa, u njima se,  nenametljivo, objavljivanjem vrednih priloga, afirmiše jedna književnost. Postoji uvid u dela iz narodne kao i umetničke književnosti.Sva ona su pažljivo odabrana. Tu su i razni istoriografski spisi i komentari, radovi o kulturi i umetnosti uopšte. Svi zajedno, oni prezentuju i ljude i dela koji služe na čast srpskoj književnosti. Slično je i sa „Danicom za mlade”. U njoj objavljuju naši eminentni pisci za decu, kao i oni koji počinju da se afirmišu kao takvi. Rubrike su zanimljive i raznovrsne, ponekad sasvim specifične i originalne. I, naravno, tu su i nagrađeni radovi mlađih i starijih učenika koji jasno pokazuju koliko deca i mladi mogu biti talentovani. Tako su vredno i zabavno dobro uklopljeni i pozivaju na čitanje. Izgled knjige koji ima „Danica za mlade” omogućuje čitaocu da je češće pročitava i da se vraća mudrim i smešnim tekstovima u njoj.

Kao urednik izdanja i časopisa pratite književnu scenu za decu. Kakva je ona danas na našem prostoru?

Naša književna scena za decu je bogata i raznovrsna. Ona je u usponu već duže vremena. Postoji veliki broj izdanja. Okolnosti dozvoljavaju i starijim i mlađim piscima da se iskažu. U skladu s tim, postoje i reazlike u ostvarenjima. Čini mi se da stariji pisci posežu za kvalitetom stila i iskaza kao svojim glavnim oružjem, dok mlađi pisci, razumljivo, više eksperimentišu, ne uvek sa osobitim uspehom. Tako da postoje razlike među njima, što je dobro. Ipak, iako pišanje knjiga za decu ne spade u unosan posao, postoje ambiciozni mladi pisci koji se bore za svoje mesto i nastoje da stvaraju originalna dela. Bitno je, međutim, da i jedni i drugi prate domaću i stranu književnost – stariji da bi bili u skladu sa vremenom, a mlađi kako ne bi pomislili da sve počinje sa današnjim danom.

Kako podsticati literarno stvaralaštvo mladih?

Mislim da se ono podstiče. Pre svega, u školi. Danas gotovo sve one imaju svoja glasila, elektronska, ili u formi časopisa, u kojima se štampaju i pohvaljuju đački radovi. Mislim da je to veliki podstrek. Takođe, i drugi časopisi to čine. Ipak, mislim da je najvažnije stvoriti uslove da deca i mladi čitaju. To se postiže ličnim primerom u porodici pa kada prebacujemo mladima da ne čitaju dovoljno, treba da razmislimo o sebi. Takođe, đačke biblioteke trebalo bi da raspolažu odgovarajućim brojem lepih, novih izdanja, koje je prijatno uzeti u ruke, nabavljenih smisleno i sa razumevanjem, koja afirmišu domaću književnost, pre svega. Uopšte uzev, uloga biblioteka i bibliotekara u svemu tome od presudnog je značaja. Mislim da se to ne shvata dovoljno ozbiljno.

Pišete i za mlade, a Vaš roman „Legenda o neosvojivom gradu“ je epska fantastika može biti i za odrasle. Izuzetno je lepo dočekan kod publike i kritičara. Recite nešto više o njemu.

I roman „Legenda o neosvojivom gradu” deo je mog zanimanja za gradove kao najveća dela ljudskih ruku.  Čini mi se da su oni neiscrpna tema, po svemu – po  onome što su danas, ali i po onome što su bili u prošlosti. Zato sam u ovoj knjizi krenula od mitskih početaka kakvi se vezuju za one koji su večiti. Mnogo je neobičnog i malo poznatog vezano upravo za tajne velikih gradova. Mitska Bogdana, jedan je od junaka knjige. Ona je bila je ne samo simbol lepote i dobrog življenja već i nepobedivosti. Ipak, grad čine ljudi i oni sutu da ga unaprede, ali i da ga kvare. U nekoj tački istorije, osvajač je poželeo da se domogne Bogdane. Kao i drugi silnici, on čini sve da je nazove svojom kako bi je najpre razrušio, a onda krenuo da gradi ispočetka. Ovakve  ljudske težnje uvek su mi se činila neverovatnim i nerazumljivim. Nažalost, one opstajavaju. U romanu postoji mnoštvo detalja koji opisuju život u staro vreme i doprinose živosti radnje. I dve ljubavne priče deo su zapleta, ali se pokazuje da žeđ za znanjem i traganje za samoostvarenjem mladih takođe igraju važnu ulogu u njihovim životima. Opisuju se zabave, igre i sportovi, verovanja, običaji, načini ishrane. Prikazuju se radovi ačlhemičara, astrologa i zvonolivaca, al i smicalice špijuna i lopova. Svakodnevni život prepliće se sa duhovnim vrednostima čija je afirmacija ideja vodilja knjige. U borbi između magije i nauke, pobeđuje ova druga, dok simbolika zlatnog ovna označava težnju ka duhovnom prosvetljenju. Roman je namenjen ljubiteljima fantastike a pisan je tako da ga mogu čitati i mladi i odrasli.

Zašto je deci neophodno od malena čitati?

Književnost je isuviše lepa da bi se trebalo lišavati nje. Ona, kao i druge umetnosti, pomaže ličnosti da shvati značaj lepog, da proširuje vidike i da se rascveta. Dileme o dobru i zlu, lepom i ružnom, radoznalosti nasuprot dosadi tu se kontrastiraju i sami govore za sebe. Lepa je atmosfera neobičnih književnih dela, a razmišljanja, koja slede posle čitanja, pomažu mladom biću da traži u životu prave vrednosti, te da se još u detinjstvu i mladosti okružuje dobrim i lepim.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije Slobodan NIKŠIĆ i privatna arhiva književnice