Goran Mitrović: SLIKAM ČOVEKA KOJI TRAGA ZA SAMOSPOZNAJOM

Poznat srpski akademski slikar Goran Mitrović živi i stvara u Sremskoj Mitrovici. Izlagao je svoje slike na izložbama u zemlji i u inostranstvu, imao je samostalne izložbe u Italiji, Nemačkoj, Švajcarskoj itd, njegova dela nalaze se u mnogim uglednim institucijama, galerijama, kao i u privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu. Zastupljen je u enciklopedijama, leksikonima i knjigama o umetnosti. Skroman kao čovek, poznat kao osoba koja se ne pojavljuje mnogo u medijima ali i kao slikar koji mnogo i vredno radi i čije slike se traže u svetu i kod nas. Prihvatio je da odgovori na nekoliko pitanja uz poruku da njegove slike same govore u ime umetnika.

Likovni kritičari definišu Vaš slikarski stil kao poetski realizam sa elementima nadrealnog, metafizičkog i fantastičnog. Šta biste Vi rekli o tome?

Likovni kritičari daju svoje stručno mišljenje i trude se da budu objektivni i da pomognu posmatraču da lakše razume umetničko delo. Njihovo mišljenje takođe mi pomaže da sagledam iz drugog ugla kako kritika i publika vide moje slike. Nisam imao u sebi ambiciju da moje slikarstvo bude početak nekog novog revulucionarnog slikarskog pravca. Vodila me je vizija da kao slikar na svoj način svedočim i formulišem svet i vreme u kojem živim. Da elementima iracionalnog i irealnog stvaram slikarski svet koji je stvarniji i sadržajniji od realnog u kojem trenutno živimo. Da, u njemu se oseća duh prošlosti, tradicije, kulture, verovanja.

Vaše slike uvek imaju scenu, na neki način su scenične i nose snažnu simboliku, mitsku ponekad i magijsku. Koliko je bitna postavka, scena za Vaše slike i da li iz nje izvire dramatika?

Prostor u kome razvijam svoju poetiku je imaginarna prostrana panonska ravnica koja je plodno tlo za stvaranje slojevite priče gde se odigravaju scene koje pričaju o čoveku. O njegovim težnjama, strahovima lutanjima i želji za spoznajom svog indentiteta. Tihi dijalog  neba i zemlje, duhovnog i materijalnog. Ubacujući figure u idealni pejzaž osećam steciste neizgovorenih reči, proročanstava što čekaju da ih oslobodim iz okova ćutanja, tišine i neznanja.

Prva slikarska iskustva stekli ste u Likovnom ateljeu akademskog slikara mr Dragana Martinovića. Koliko je njegovo delo i rad uticalo na Vas i stvaranje Vašeg slikarskog izraza?

Imao sam sreću da sa 15 godina upoznam slikara Dragana Martinović koji je tada uspešno vodio likovni studio. U periodu od 1983. do 1990. godine Dragan Martinović mi otkriva svet likovne umetnosti i sprema me za upis na likovnu akademiju. Bio je nesebičan da podeli svoje znanje i iskustvo da nas nauči likovnom zanatu i formira kao umetnike. Njegovo slikarstvo i njegova posvećenost je bila za mene fascinacija i putokaz kako se živi umetnost.  Prepoznao je moja interesovanja i uveo me u svet ozbiljnih umetnika i galerista. On je ostavio neizbrisiv trag u likovnom životu Sremske Mitrovice. Pomogao je desetinama mitrovačkih slikara da upišu akademije i takođe mnogima je pomogao da budu profesionalci.

Obrazovanje ste stekli na Likovnoj akademiji u Sarajevu ali ste diplomirali u Novom Sadu u klasi Dušana Todorovića. Pretpostavljam da je ratno stanje uticalo na to da menjate fakultet. Kakve uspomene nosite iz tog perioda i koliko je taj period značajan za Vas?

Godine 1990, iz trećeg pokušaja sam upisao Likovnu akademiju u Sarajevu u klasi sjajnog slikara i pedagoga Ratka Lalića.  Bila je to najbolja akademija u bivšoj Jugoslaviji. Sa najboljim predavačima iz crtanja, anatomije i tehnologije slikanja. To je bila nadogradnja na ono što sam naučio u likovnom studiju. Počeo je rat u Hrvatskoj, a u Bosni se očekivao. Morao sam da planiram odlazak na drugu akademiju, bio sam primoran da studije završim na drugom mestu. Posle prve godine morao sam da se prebacim na Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Tu i završavam studije u klasi Dušana Todorovića. Novi mediji i praćenje društvenih kretanja u likovnoj umetnosti je bio pedagoški sistem Novosadske akademije koji mi je tada otvorio nove tendencije i kretanja umetnosti.

Prva samostalna izložba bila je već na trećoj godini studija i to u Beogradu. Kakva sećanja nosite na taj događaj?

Prva izložba se desila neplanirano. Slučajnim susretom sa kolegom iz klase ponuđeno mi je da izložim slike zajedno sa njim u galeriji Biblioteke grada Beograda 3. maja 1993. godine. Prihvatio sam i izložio ono što sam imao gotovo od slika. Nisam imao iskustva oko organizacije izložbe, ni prevoz da odnesem i okačim slike. Dragan Martinović i Damir Savić su uvek bili uz mene da pomognu sve što sam nisam bio u mogućnosti. Dragan je pozvao najbolje galeriste u Beogradu da vide izložbu i svojim autoritetom mi je omogućio da zajedno sa njim rame uz rame izlažem na grupnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Kasnije smo zajedno izlagali kao Udruženje „Esnaf”.  Pomenuo bih još i u tom ranom periodu da sam od 1994. godine izlagao sa grupom slikara „Ravničari i prijatelji” u organizaciji galerije „Picasso”, u vlasništvu mr Živojina Ivaniševića, a od 1998. godine izlagali smo pod nazivom „Slikari prizora”. Neki od ciklusa slika koje sam predstavljao na izložbama u zemlji i inostranstvu od 1994. godine do danas su: „Čuvari sna”, „Tragovi vremena”, „Nebeski putnici”, „Zalutali u magli” i tako dalje.

Imali ste niz samostalnih izložbi, koje biste posebno izdvojili u našoj zemlji? 

Jedna od najdražih izložbi je moje prvo samostalno izlaganje u Galeriji „Lazar Vozarević” 1996. godine.  Bio sam tada među svojim sugrađanima i prijateljima koji su me bodrili i pomagali mi. Nisam tada mogao da nađem prave reči kojim bi im rekao koliko sam srećan i koliko sam im zahvalan za sve što su učinili za mene kad mi je podrška najviše trebala. Od 2000. do 2008. godine učestvovao sam na više kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu kao član Udruženja likovnih umetnika ESNAF.

Koje izložbe biste izdvojili u inostranstvu?

Zbog sankcija u kojoj je bila naša zemlja do 2008. godine  sam ređe izlagao u inostranstvu. Nekoliko izložbi sam imao u Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Od 2008. godine sam izlagao na više izložbi u Sloveniji. Od 2008. do 2011. godine samostalno sam izlagao u Sloveniji, Italiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Republici Srpskoj. Kasnije sam izlagao i u Francuskoj. Išao sam na više studijskih putovanja po Evropi sa kolegama i porodicom u Mađarsku, Austriju, Nemačku, Francusku, Švajcarsku, Italiju, Grčku, Sloveniju, Hrvatsku. Izlagao i posećivao sajmove umetnosti. Na jednom od sajmova jedan poznati italijanski kritičar kome sam nažalost zaboravio ime mi je rekao „da sem evropske umetnosti postoji i balkanska umetnost koja je zbog sistema koji vlada u tim zemljama sada u tami i zapostavljena, a ima značajne umetnike i poetiku koja je svojstvena samo u tom regionu”. Takođe postavio mi je pitanje zašto se balkanski umetnici promovišu u inostranstvu kao pojedinci, a ne kao grupa. Posle tog razgovora drugačije gledam umetnost ovoga podneblja i dan danas pokušavam da nađem pravi odgovor i rešenje.

Kako je rekao istaknuti likovni kritičar Dejan Đorić Vaša platna su „monumentalna po formi, a sadržaj, izraz, potez i kolorit veoma snažni. Paganski predeli, herojske figure vode nas ka uzvišenom.  Šta hoćete da poručite tim snažnim poetizma i velikim formama?

Figure koje slikam nemaju lica i izgled čoveka. One su napravljene od predmeta, slame, metala, tkanine i po formi asociraju na čoveka, a njihova različitost govori o karakteru, osobinama, zanimanju, polu, duhu koji je u njemu. Na taj način slikam čoveka koji traga za svojim indetititetom i samospoznajom. Za prostorom kojem oseća da pripada. Naslućujem plime i oseke budućnosti. Stalno traganje za svetlošću i duhovnim ispunjenjem puno je čežnje i sete. Slikajući moj idealan svet koji postaje kao stvaran uviđam da je stvarnost stvarnija ako joj se doda nestvarnog. Pokušavam da prodrem u dubinu naših duša za svojim prazlogom postojanja i svojim indetitetom.  Naizgled slike ne pripadaju savremenom svetu i trenutnim dešavanjima. Nemaju savremen rukopis i izraz. To je pitanje koje sam ranije postavljao sam sebi. Moje slike pripadaju univerzalnom vremenu i dotiču se direktno savremenih dešavanja i vremena u kome živimo. U vremenu manipulacije, laži, nametnute mržnje, patnje, beznađa, vremenu ljudskih aveti, stalnog straha. Zaboravljen je razlog našeg postojanja. Škrto sunce koje sija iza oblaka traži način da rastera tamu koja je iznad nas. Veliki crveni prepodobnici i garavi kneževi budno prate naše težnje i šalju svoje dobošare i cirkusanere da nam donesu svetlost. Na svojim slikama moji putnici, dobrovoljci, ratnici, glasnici, čuvari nasleđa pričaju o tome. Scene bitaka na kojima se slični sa sličnim bore. Zalutali u magli traže svetlost i put. Lutajući putnici traže svoje mesto iz snova i sunce koje će nesmetano da sija. Dobrovoljci koji se vraćaju sakati sa harmonikom na ledjima. Svedocima većine istine koji za stolom sa mrežom prate naše duše koje se koprcaju i traže izlaz za istinskom slobodom i večnim svetlom. To su za mene teme današnjeg vremena. Izbegavam površnost i trenutak. Svedočim vremenu u kome živim na način kako duboko u sebi osećam. One su višeznačne prepuštene posmatraču i njegovom senzibilitetu.

Po oceni kritike zauzimate jedno od najviših mesta u istoriji srpske figuracije devedestih godina. Šta leži iza Vašeg uspeha?

Ne doživljavam sebe kao uspešnog slikara. Znam da je moglo da bude drugačije. Osećaću da sam možda uspeo ako u ostatku mog života ispunim svoju  misiju koja mi je data. Da svedočim o ljudima i zbivanjima, običajima, vremenu, sudbinama našeg naroda. Preda mnom je još mnogo skica za buduće slike, novih ideja i eksperimenata. A moje vreme neumetno ide. Često se setim svoje mladosti i početaka, ne znam da li postoji neka formula koja me je kroz život pratila. Osećao sam da me je sve vreme pratila moja vera u Boga i njegova promisao da srećem  ljude koji su me bodrili i pomagali. Svoju dragu ženicu koja me motivisala i ispirisala odlučila da sa mnom osnuje porodici. Divan grad u kome živim i ljude koje svakodnevno srećem.

Šta biste poručili mladim, budućim slikarima?

Mladost je najlepši deo života. Pred njima su svi putevi i snovi ovoga sveta. Neka osluškuju svoje srce i snove neka sa Bogom hrabro koračaju ka ispunjenju lučne misije koja će pomoći da sebi i drugima pomognu u gradnji boljeg sveta. Bog će uvek biti uz njih i davati im mudrost i snagu da ulepšaju svet u kome žive.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ