Intervjui

Aleksandar Dujin: JOŠ OD ‘65. MITROVICA JE MOJ GRAD

Aleksandar Dujin, srpski pijanista, aranžer i kompozitor, nastupao je više puta u našem gradu. Svirao je u Big bendu RTV NS u Novom Sadu osamdesetih godina 20. veka, devedestih je bio dirigent i aranžer Big benda, kada je stvorio i Omladinski Big bend i s njim nastupao. Nastavio je da promoviše mlade muzičare kroz Džez klub u Novom Sadu, a šira publika ga pamti po nastupima sa Đorđem Balaševićem. Aktivan je i danas, za portal Sirmiuminfo govori o nastupima i podsticanju mladih da se bave džez muzikom.

U Sremskoj Mitrovici ste često i rado viđen gost. Ranije ste često nastupali u jednom kafiću u okviru džez večeri, a mitrovačkoj publici preneli ste svoje klavirske „Vojvođanske impresije” u Pozorištu „Dobrica Milutinović” u organizaciji Centra za kulturu „Sirmijumart”. Kakve utiske nosite iz našeg grada? Kakve su Vaše vojvođanske impresije iz ovog dela ravnice, iz Srema, i ima li razlike u odnosu na ostale delove Vojvodine?

Nosim lepe utiske, kao i uvek. Zaista volim da dođem u Mitrovicu. Imate obrazovanu publiku koja voli moderne pravce u muzici. Evo, ovaj koncert u organizaciji „Sirmijumarta” je nešto bliži klasici, to je mešavina klasičnog džeza i klasike, bez etno prizvuka. Uvek sam lepo dočekan ovde, tako da sam svaki put sa radošću prihvatao pozive da sviram. Mogu da kažem da se svuda lepo osećam, pre svega osećam se kao Vojvođanin, rođen sam u Zrenjaninu, posle sam živeo u Novom Sadu od prvog razreda osnovne škole, od davne 1965. godine, što je prilično dug vremenski period. Ovde, baš u Sremskoj Mitrovici dugo je radio najbolji prijatelj moga oca u jednoj fabrici i dolazili smo skoro svakog vikenda u periodu između 1965. i 1972. godine. Toliko često sam boravio ovde da Mitrovicu tretiram kao svoj grad još iz onog vremena. Čini mi se da se nije mnogo promenila od tada, deluje mi ista kao što je i pamtim. Ono što doživljavam ovde mi stvara utisak da je Srem drugačiji od Bačke i Banata zato što su ljudi agilniji, življi, na neki način brži u akciji. Od momenta kada se odluči da se nešto uradi, to se odmah radi, dok recimo u Bačkoj je to, hajde samo da sednemo, pa da se još malo dogovorimo, u Banatu je to hajde da se nađemo sutra, pa ćemo videti šta ćemo, tako da je to, po meni, razlika između ove tri vojvođanske regije. Publika je u Sremskoj Mitrovici uvek odlična, mislim da ovde postoji određeni broj ljudi koji zna šta radim. Naravno da je najpoznatije to što sam sa Balaševićem sarađivao više od 30 godina, što je u najvećoj meri definisalo moj imidž, koji je i najbliži širem auditorijumu. Pored toga, moj autorski džez program prati uži krug ljudi, zna o čemu se radi i dolazi uvek iznova na sve koncerte i događaje koje organizujem.

Spomenuli ste saradnju sa Đorđem Balaševićem. Trajalo je duže od tri decenije. Kako je došlo do te saradnje?

Sa njim sam prvi put sarađivao davne, 1978. godine kada sam uradio aranžmane za pesme „Život je more” i „Oprosti mi, Katrin”. Posle toga sam bio u Beču na školovanju od 1979. do 1983. godine, pa se naša saradnja nastavila od 1984. godine. Za album „Bezdan” sam uradio aranžmane i svirao klavirske deonice, kao i za ploču „Panta rei”. Bio sam stvarno klinac kad sam počeo s njim da radim, tako da je sasvim sigurno da materijalna strana naše saradnje nije bila presudna. Jednostavno smo se dobro razumeli i shvatili da imamo senzibilitet koji je u potpunosti kompatibilan.  Usledili su albumi „U tvojim molitvama” – balade (uživo), „Tri posleratna druga”, „Marim ja… ”, „Jedan od onih života” i drugi. Sigurno da se saradnja nastavila iz prostog razloga što je sve dobro funkcionisalo i pokazalo se da nastaje muzika koja je na svoj način davala posebnu snagu njegovim tekstovima, a to je i bila najvažnija stvar u našoj saradnji. Nastupili smo mnogo puta u različitim muzičkim postavama, a želeo bih da izdvojim tradicionalne koncerte u Sava centru u Beogradu koji su za mene bili najlepši nastupi sa njim. Jedne godine je odlučio da napravi kamerni koncept kada smo sa publikom bili na velikoj sceni Sava centra koji je on u šali prekrstio u Steva centar. Nastupili smo samo nas dvojica, vokal i klavir, a koncept je bio baziran na njegovim pričama iz detinjstva koje je vezivao uz pesme koje su se logično nastavljale na sećanja.

Od kad ste ovde promovisali CD, šta se sve dogodilo kod Vas?

Od tada je stvarno puno vode proteklo Dunavom. Prvo čega se sećam posle toga je veliki koncert povodom 30 godina mog autorskog rada u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Tada sam prezentovao svoj tridesetogodišnji rad koji je bio isključivo instrumentalnog karaktera i drago mi je da je veliki broj ljudi koji prati moj muzički rad napunio veliku dvoranu SNP-a. Na moje veliko zadovoljstvo, imam i snimak sa tog koncerta i drago mi je da će ove godine Gradska televizija „Apolo” prezentovati taj koncert koji će biti premijerno prikazan u sklopu novogodišnjeg programa.

Imate nekoliko objavljenih autorskih kompakt-diskova, što samostalno, što sa kolegama. Vaša muzička kolekcija obuhvata bogato stvaralaštvo, a sve je počelo sa grupom „Kalifornija”.

Projekat „Kalifornija” je instrumentalna džez-rok autorska muzika snimljena 1987. godine u Radio Novom Sadu. Zatim, tu je ADO ADO – akustični, kul-džez snimljen i objavljen u Beču, Wheelz around the world – world music, sniman 1992–1996. u Beču i Minhenu, Funk & Soul – vokalna, big-bend muzika sa vokalnom solistkinjom Tanjom Jovićević, Smooth-Jazz Vol. I – na CD-u su 6 autorskih instrumentalnih i 2 obrade vokalnih kompozicija.

Veoma je popularan Kvintet Aleksandra Dujina koji je formiran 1995. godine u Novom Sadu.

U sastavu tog kvinteta su: Aleksandar Dujin – klavir, Gabor Bunford – saksofon, Ištvan Mađarić – bas gitara, Robert Pongo – bubanj i kao gost Uroš Šećerov – udaraljke. Orkestar svira moje autorske kompozicije koje su inspirisane raznim muzičkim pravcima (džez, latino, fank…). U proteklom periodu orkestar je imao veliki broj koncerata u Novom Sadu, Beogradu, Subotici, Zrenjaninu… Učestvovao je na Džez festivalu u Valjevu. Važno je reći da smo mi pokrenuli interesovanje za džez muziku kod velikog broja mladih instrumentalista Vojvodine i bili osnova za formiranje „Vojvođanskog big benda”, koji je za godinu dana svog postojanja imao više nastupa širom Vojvodine. Kvintet je do sada izdao jedan CD pod nazivom Smooth-Jazz Vol. I u privatnom izdanju, a u planu je snimanje drugog CD-a Smooth-Jazz Vol. 2.   

Vaš projekat „Vojvođanske impresije” inspirisala je rodna Vojvodina.

Koncert u mitrovačkom pozorištu možemo nazvati i „Vojvodina na klaviru”. Naslikao sam pejzaže naše ravnice mekim klavirskim muzičkim izrazom. To je muzika nemirnog i uzdrhtalog duha nastala u višednevnom naboju inspiracije. I nazivi kompozicija asociraju na Vojvodinu: „Dunav kod Bezdana”, „Žito na vetru”, „Tiski cvet”, „Salaš”, „Vršački breg”.

Napravili ste projekat Virtuelno putovanje Evropom, odnosno putovali ste Evropom pomoću muzike.

To je bio moj drugi muzički eksperiment, virtuelnog putovanja Evropom uz muziku koji sam prezentovao u junu mesecu povodom Dana Evrope i to kod Filozofskog fakulteta u Novom Sadu gde se održao nulti EXIT, gde sam, u suštini, napravio virtuelno putovanje kroz glavne gradove i evropske metropole, počevši sa Londonom, pa zatim Pariz, Berlin, Moskva, Budimpešta, Madrid, Rim i Beograd na kraju. U orkestru je bilo 14 muzičara i tri plesačice, tako da je to jedna miks-varijanta sa Di Džejem i Vi Džejem. Mislim da su prisutni mogli sa nama da proputuju i uživaju u lepotama evropskih metropola.

Završili ste Konzervatorijum Grada Beča, Odsek klavir, a diplomu na Džez odseku je potpisao profesor Fric Pauer. Možete li da uporedite džez scenu u Beču i ovde?

Nisam u Beču stalno, pratim scenu, tamo imam prijatelje muzičare koji mi prenose novosti sa bečke muzičke scene. Nedavno sam nastupio na 10. jubilarnom Novosadskom džez festivalu, tačnije 15. novembra, i moj specijalni gost je bio Mras Verner, prijatelj iz Austrije sa kojim sviram već 30 godina, koji je, kako volim da kažem, moj muzički brat. On je prva osoba koju sam upoznao septembra 1979. godine kada sam otišao na studije u Beč. U tom periodu smo imali veliki broj nastupa u Beču, Gmundenu, Lincu, Salcburgu i Gracu, snimili smo desetak džez numera za arhiv Radio televizije Vojvodine i jedan džez CD u Beču. Muzička scena grada Beča je sigurno veća nego kod nas, veća nego u Beogradu i, takođe, veoma raznolika. Beč je grad turizma i oni su odlučili da 2010. imaju 10 miliona noćenja samo u toj godini, što pokazuje koliko je velika investicija u toku, koliko oni računaju sa svim vrstama kulturnog turizma, koja u sklopu ima i muzičku ponudu, tako da je scena neuporediva sa našom ovde, a čim postoji velika ponuda i potražnja, normalno je da veliki broj ljudi učestvuje u tome, da se kvalitet diže i da je sve bolje organizovano nego kod nas, ali iskreno se nadam da se i ovde stvari polako pomeraju na bolje. Bolja vremena dolaze, sasvim sam siguran, bez obzira na trenutnu situaciju kod nas i u okruženju. Mislim da smo imali previše teških situacija kroz koje smo prolazili u proteklih nekoliko decenija i ja sam uveren da dolaze neka bolja vremena, da će mladi nacrtati novu sliku ove zemlje, kakva treba da bude.

Bili ste dirigent i radili ste aranžmane za novosadski Big bend orkestar ili Bras orkestar. Zaista ste dosta radili na afirmaciji mladih u džez muzici, tako ste i osnovali Omladinski džez orkestar.

Nažalost, u Novom Sadu već duže vreme više ne postoji radijski Big bend orkestar, ali, na sreću, osnovan je Omladinski vojvođanski Big bend, kako sam ga nazvao kada sam 1995, okupio mlade muzičare, ne samo iz Novog Sada, nego i iz drugih mesta Vojvodine. Taj orkestar sada postoji kao Novosadski bras orkestar. Nedavno su imali veliku letnju turneju i drago mi je da su se ti isti muzičari koji su započeli sa mnom u Omladinskom big bendu toliko inficirali da su jednostavno bili primorani da nastave. Takođe, dobro je što su naišli na razumevanje u gradskim strukturama i dobili određeni budžet kako bi bili u mogućnosti da u toku godine organizuju desetak koncerata, što je neophodno za njihov dalji rad i opstanak. To je veoma bitno i za animiranje novih mladih članova koji pristupe orkestru, što je, takođe, neophodno za nastavak rada Big benda. Big bend muzika jeste nešto što sam ja studirao, završio sam kao klavirista Konzervatorijum Grada Beča, ali je akcenat bio baš na aranžiranju i dirigovanju. Mene je Radio Novi Sad stipendirao da se vratim, kao klavirista u prvo vreme, u Big bend orkestar Radio televizije Novi Sad, što sam i učinio, zatim da preuzmem funkciju dirigenta, što sam i bio četiri godine, sve dok orkestar nije bio rasformiran, negde oko 1991. godine. Big bend je za mene, najsavršenija džez formacija, kao što je filharmonija nešto najsavršenije u klasičnoj muzici. Nažalost, zbog velike formacije, odnosno velikog broja muzičara u Big bendu, male su mogućnosti funkcionisanja ovakvih sastava kod nas. U Beogradu postoji Beogradski big bend orkestar u sklopu Radio televizije Srbije koji je zaista visoko kotiran i koji se tretira u Evropi kao jedan od najkvalitetnijih orkestara. Beogradski big bend često organizuje gostovanja muzičara iz Amerike i Evrope, poznatih solista, dirigenata, aranžera i drago mi je da se ipak održala tradicija. Ali, sve je manje prilika gde oni mogu da sviraju svoju muziku, jer se na kraju muzciranje svelo isključivo na nastupe u sklopu velikih džez festivala kojih, nažalost, nema puno kod nas.

Da zaokružimo priču o putovanju kroz muziku. Sudeći prema „Vojvođanskim impresijama”, kakva je, sada, ta Vojvodina na Vašem klaviru?

To je moje subjektivno viđenje Vojvodine, način na koji sam pokušao da je prikažem je neka vrsta mog naivnog muzičkog slikarstva. Koristio sam vrlo jednostavne motive i  harmonske i melodijske oblike koji su, po meni, pokušaj da je nacrtaju i oslikaju kako je ja vidim. Vojvodina takva kakva je, sigurno nosi sa sobom ogroman potencijal i mislim da se kreće u dobrom pravcu. Vojvodina je, u suštini, Evropa kakva bi Evropa želela da postane, jer Vojvodina jeste multikulturalna sredina u kojoj živi velik broj naroda i narodnosti koji su u svome zajedničkom bitisanju sačinili platformu kako ekonomsku, tako i kulturnu, i neku vrstu zajednice koja se pokazala funkcionalnom.

Rođeni ste u Zrenjaninu, osnovnu školu i gimnaziju završili u Novom Sadu, proputovali Vojvodinu, ali i svet. Da li se te različitosti Vojvodine mogu prepoznati u muzici pogotovo kada je džez u pitanju?

Sigurno da je tako. Uvek sam u orkestru imao po nekog Mađara, velik broj Rumuna, u radio-stanici gde sam radio dugi niz godina bilo je svih naroda i narodnosti sa ovih prostora. Niti sam znao, niti me je interesovalo ko od njih pripada kojoj nacionalnosti, ali smo jednostavno kroz muziku uvek nalazili zajednički jezik i uvek je baš ta šarolikost davala posebnu snagu i veliku energiju svemu što smo radili. Mislim da skup raznolikosti u radu na nekom projektu ima mnogo veću težinu nego kada čovek pokuša da samo sa jednog aspekta nešto stvori.

Sumirajući svoje uspehe, nastupe sa orkestrima i solo šta biste izdvojili?

Više puta sam rekao da mi je iskreno žao što nisam vodio evidenciju nastupa u proteklim godinama, jer sam siguran da ni sam ne bih verovao tim brojkama. Jako mi je teško da izdvojim neke od koncerata koje sam realizovao do sada, jer je svaka sekvenca mog muzičkog puta imala svoju kulminaciju u nekom od nastupa u tom vremenu. Možda bih naveo samo nekoliko nastupa, i to su: nastup sa novosadskom „Meta Sekcijom” na samostalnom koncertu u Studiju M Radio Novog Sada 1978. godine, koncert u sklopu Eben See festivala u Gmundenu u severnoj Austriji sa Aleksandar Dujin kvartetom 1980. godine, nekoliko nastupa sa Balaševićem u Sava centru 1988– 1990. godine, koncert pod nazivom Aleksandar Dujin do danas… u Srpskom narodnom pozorištu, nekoliko nastupa na Novosadskom džez festivalu, nekoliko koncerata povodom božićnih i  novogodišnjih praznika u Novosadskoj sinagogi, organizacija i realizacija muzičkog dela programa novosadskog vinskog festivala Interfest, nastupi u Ulmu u Nemačkoj na Festivalu podunavskih gradova i regija, turneja po Istri sa programom Vojvođanskih impresija.To su neki od nastupa kojih se rado prisećam.

– Poruka mladima?

S obzirom na to da je danas pristup svakoj informaciji zbog interneta neuporedivo lakši nego ranije, mladi su u mogućnosti da uz bezbroj tutorijala nauče mnogo brže i mnogo više za kratko vreme. Sa jednog aspekta to je veoma dobro i korisno, ali ono što nedostaje je komunikacija sa drugima, razmena svega što se nauči, upoređivanje detalja i bitnih stvari vezanih za suštinu umetnosti. Iz tog razloga je moj savet mladim muzičarima da ne treba mnogo da se obaziru na honorare u ranoj fazi svog učenja i muziciranja, nego da treba što češće i što više da sviraju sa različitim formacijama, muzičkim sastavima i na taj način će sve naučeno dobiti onu treću dimenziju bez koje prava umetnost ne može da postoji. I za kraj, ukoliko shvatite da je muzika ono što vam na bilo koji način ulepšava život, nemojte se nikada usuditi da je napustite.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije lična arhiva umetnika

Najava događaja

27majCelodnevni dogadjaj31SLOBODNA ZONA

28maj19:0020:00Promocija knjige Neotkrivena zemlja

red voznje autobuska Red voznje zeleznica

Kurs Evra

ValutaKupovniSrednjiProdajni
116.7685117.1199117.4713