Intervjui

Petar Pismestrović: MITROVICU NOSIM U SRCU

Petar Pismestrović svetski poznat karikaturista koji se bavi i književnošću, rođen je u Sremskoj Mitrovici, a već duži niz godina živi u Austriji.Nakon završene gimnazije studirao je na fakultetu Političkih nauka u Zagrebu. Profesionalno se karikaturom bavi više od pola veka ikao portret karikaturista je među najpoznatijim u svetu. Objavio je i 10 knjiga karikature. Sarađivao sa stotinak magazina i novina širom sveta, kao i televizijskih stanica. Od 1991. godine je politički karikaturist Kleine Zeitunga. Nakon što je na tom polju ostvario blistavu karijeru, objavio je i dva romana, piše poeziju, aforizme, satirične priče, anegdote, romane i humoreske. Dobitnik brojnih nagrada i priznanja u svetu od kojih je najznačajnija nagrada „Pjer”,dobio je i Novembarsku plaketu Grada Sremska Mitrovica. Imao je preko 50 samostalnih izložbi. Iako od 1996. godine živi i radi u Klagenfurtu ovaj rođeni Mitrovčanin s ponosom promoviše ime svog rodnog grada gde je nedavno predstavio svoj nov roman u Biblioteci „Gligorije Vozarović”.

Vi ste karikaturista svetskog glasa i renomea, a sve je počelo u Sremskoj Mitrovici. Kakvo je bilo Vaše detinjstvo i crtanje u njemu?

U Mitrovici sam svoje prve korake napravio i po prašini počeo da crtam. Još kao dete pokazivao sam sklonost prema crtanju.  Sećam se kad sam u prvom razredu osnovne škole u staroj „Palestini” kod učiteljice Radmile Milanković, crtao berbu grožđa. Moji su drugovi dolazili da vide kako sam lepo nacrtao ljude koji beru grožđe, konje kola, burad. Bilo je to prvi put da se neko divi onome što je iz mene proizašlo. Kasnije se to nastavilo, mada je u mom životu igra imala prvo mesto.  Igrao sam se kad god sam imao vremena. Najdraže su mi bile igre kauboja, indijanaca, po okolnim močvarama i Jaliji. Mesta za igru bilo je i previše. Mi deca s periferije grada smo po ceo dan trčali, igrali fudbal ili pravili lukove i strele, lovili ribu, kupali se. Nikada nam nije bilo dosadno. Ja sam se voleo verati po drveću, praviti igračke od „paprikaša” drvenog otpada koji je moj otac kupovao na „Mitrošperu”, gde je radio, za ogrev. Kupao se u aprilu, jurcao Jalijom, lovio ribe košarom ili golim rukama, gađao praćkom žabe i vrapce. Igrao se kauboja i indijanaca, glumio Dejvija Kroketa i iskazujući svoj nemir, često sebe dovodio u opasnost. Tako sam posle jedne neslavne avanture u kojoj sam kao mačevaoc  skoro izgubio oko, počeo da crtam. Bilo je to one zime kad mi je bilo nepunih 14 i kad sam se već trebao prestati igrati dečjih igara, a nisam znao kako. Tada sam pravio od onog istog paprikaša, koji smo kupovali i nakon očeve smrti, mačeve kojima sam se s drugovima mačevao. Više nismo igrali kauboja i indijanaca, nego musketara ili rimskih ratnika. U takvoj jednoj igri mač moga protivnika je završio pod mojim desnim okom. Dobro je da je mač bio tup i da me je lupio u kost, a ne direktno u oko. Odležao sam sedam dana u bolnici i tamo počeo crtati. Sećam se crtao sam jednu zgodnu medicinsku sestru, a doktoru koji je svakoga jutra dolazio u vizitu to nije moglo promaći, pa je videvši moje delo, koje sam skrivao ispod jastuka, rekao da dobro crtam i da se okanem opasnih igara. Crtajući mogu biti sve što poželim. Poslušao sam ga. Bio je to moj prvi putokaz, jedan od onih koji su u mome kasnijem životu odigrali važnu ulogu i možda i nesvesno usmeravali me prema cilju kojem sam težio.

Kako ste počeli da radite karikature?

Nakon osnovne škole želeo sam ići u školu Primenjenih umetnosti u Novom Sadu, ali nije bilo novca za školovanje, pa sam otišao, protiv svoje volje na zanat za mašinbravara, na onaj isti „Mitrošper” na kome je do svoje smrti radio i moj otac.  Nisam bio srećan zbog toga, ali druge nije bilo. Tada su učenici dobijali platu i to je bio dobar način da pomažem  majci koja je sama podizala nas petoro s malom porodičnom penzijom. Na zanatu sam više crtao nego što sam učio. Nastavnici su primetili moj talent i nisu mi branili da crtam ni za vrijeme nastave. Ne svi, naravno. Bilo je i onih koji su govorili da bi mi bilo bolje da se prihvatim knjige i gledam od čega se živi. Crtao sam ja i na „Mitrošperu”, po kotlovima i ravnim površinama, a kad nisam imao gde, crtao sam po vazduhu. Zamišljao sam da u rukama držim olovku i da je ispred mene papir. Vukao sam nevidljive linije teran unuttašnjim nagonom. Na poslu sam najčešće crtao kredom i to morao brisati, jer se moj poslovođa, majstor Kira, bunio i stalno me opominjao da trebam paziti šta radim. Govorio mi je: Prihvati se ti alata, crtanje će ti ionako jednom izlapiti iz glave. Čak me je, kad sam nakon završenog zanata i prakse rešio napistiti „Mitrošper”, opominjao rečima i skoro pretio: „Perice, kajaćeš se ti…” Kad sam kao petnaestogodišnjak rekao da ću biti karikaturist, mnogi su mi se smejali. Nisu ni znali izgovoriti reč karikatura, pa kako bi znali da bi se time neko mogao baviti. A ja sam tada, iako već opsednut stripom, pronašao svoju pravu veliku ljubav, karikaturu, i znao da je to ono čime se želim u budućnosti  baviti. Kod karikature sve se dešava u kratkom vremenskom roku, brzo i dinamično, baš kakav sam i sam bio. Od ideje do realizacije put je kratak i rezultati odmah vidljivi. Naravno, kao samouki dečak, svoje prve učitelje nalazio sam u novinama. Gledajući što drugi crtaju i kako crtaju, učio sam onako kako sam mogao i zamišljao da bi trebao i sam da radim. Ljubav je bila tu, kao i talent, ali to nije dovoljno. Rad je na kraju sve. A ja sam bio sve opsednutiji crtanjem. Svaki lik bio mi je novi izazov. Pratio sam šta crtaju Paja Stanković i Rudi Stipković, moji idoli i za mene tada nemoguće visoke planine. Otkrivao sam jednu po jednu tajnu, pa sam saznao da se karikature crtaju na hameru, tušem i perom. Fotografije likova koje sam crtao, nalazio sam u novinama. Počeo sam kupovati Tempo, i ne sanjajući da će on u mom životu odigrati značajnu ulogu. Prvo mi je bio izvor dobrih fotografija popularnih sportista koje sam tada najčešće crtao.  Ipak nakon svake karikature osećao sam da još nisam spreman, da mi još karikature nisu dobre, kao onih čije sam gledao u novinama. Još nisam bio dobar, koliko sam želeo biti, ali sam silno želeo da moje radove procijene urednici novina, pa sam ih počeo slati na ogled. Pratio sam novine u koje sam slao svoje radove i koje su povremeno donosile karikature u rubrici „Pisma čitalaca”, ali mojih radova nije bilo. Slao, sam uprkos tome i dalje. Crtao, slao, crtao, slao…

Prvu karikaturu objavili ste u beogradskom sportskom magazinu „Tempo”1968. godine. Poznati ste kao portret karikaturista.

Zaljubio sam se u ljudsko lice, moram priznati.Prvo sam objavio karikature fudbalera, dugo mi je trebalo da objavim prvu karikaturu.Imao sam 15 kad sam počeo da šaljem po novinama, sa 17 godina mi je izašla prva u „Tempu”. Tadašnji pomoćnik glavnog urednika bio je Toša Marković, kasnije glavni urednik, čovek koji mi je mnogo pomogao koji se  uvek i sećao te moje prve karikature. Rekao bi: Kada sam vidio pismo i kad sam vidio crtež ja sam rekao, ovaj dečko, to moramo objaviti on je mlad, mora jednom probiti led. Mnogi od vas ne mogu ni zamisliti to uzbuđenje koje se javlja kad kupiš novine i otvoriš ih i vidiš svoj rad u njima,  ali i razočarenje kad ga tamo ne nađeš. To je bilo počekom decembra, pomalo gripozan, išao sam kod doktora, jer sam morao opravdati to što nisam mogao ići u školu i na zanat, i kupio, po navici, usput Tempo. Kad sam ga otvorio ugledao sam na drugoj strani, u rubrici „Vaša pošta”, svoju karikaturu.  Temperatura mi je valjda toga trena  još više poskočila, a moje oči su ostale kao prikovane za stranicu na kojoj je bila moja karikatura. Okretao sam se oko sebe, želeći pokazati ljudima, da sam uspeo, ali ostao sam pribran. Kad sam se malo smirio, krenuo sam dalje preko trga i opet zastao  otvarajući novine, kao da sam se plašio da je sve samo san. Čitao pismo koje sam napisao i ne shvatajući da su reči moje kao i moja karikatura Fikreta Mujkića, tada velike zvezde sarajevskog Željezničara.Otišao sam kod doktora i pohvalio se. Više smo pričali o mojoj karikaturi nego o bolesti. Jedva sam čekao da čujem što će reći moji drugovi, oni koji su znali za moju strast, moje kolege s posla, kojima sam išao na živce šarajući kredom po kotlovima… moj majstor koji mi je govorio da gubim dane i da ću se kajati, moj stariji brat koji govorio da lebdim u oblacima. Svima mora biti jasno, mislio sam, ovo je dokaz da ono što radim nije uzaludno. Iako mi u početku nije sve teklo baš kako sam sanjao, neka nevidljiva ruka, vodila me je u pravcu koji sam sledio, ali ga još nisam bio svestan. Od samih početaka bio sam jako uporan i inventivan. Tako sam pokušao sarađivati i sa Sremskim novinama maštajući da ću jednog dana biti njihov karikaturist, ali mi je tadašnji glavni urednik Bora Bogdanović rekao: „Ti si previše talentovan i bila bi šteta da ostaneš ovde. Mitrovica je mala sredina, a tebi trebaju svetla velegrada, trebaju ti jake novine da se dalje razvijaš”. Mislio sam da mi to govori samo da me se reši. Osećao sam se odbačenim. Neke karikature sam ipak nacrtao za Sremske novine i neke su bile objavljene, ali ja ih nisam video, jer sam tada već  bio vojnik u Beogradu. I u vojsci sam danonoćno crtao, čak sam za vreme odsustva došao jedan dan u kasarnu samo da nacrtam karikaturu kredom na tabli, jer je naš puk učestvovao u takmičenju Beogradske armijske oblasti. Naš puk nije pobedio, ali su svi bili zadovoljni mojom karikaturom. Za vreme vojnog roka redovno sam objavljivao karikature u raznim novinama i za to dobijao honorare, pa sam taj novac ulagao u tuš, pera, olovke, papir. I naravno za slanje novih radova, jer i poštarina ima svoju cenu. Objavio sam do sad preko 30.000 karikatura u više od 100 časopisa po čitavom svetu. U Japanu sam svojevremeno dobio nagradu kad je Tokio imao jedan festival. Moj sin je zaljubljen u Tokio, isto je karikaturista i sad ide u Osaku.

Vaša karijera je plodna i bogata. Kako biste je ukratko opisali?

Karijera koju sam gradio od samog početka bila je i laka i teška. S jedne strane imao sam sreću da sam lako otvarao vrata, da je bilo ljudi koji su prepoznali nešto u meni. Tako mi je Rudi Stipković jednom rekao, ako želiš da se ozbiljno baviš karikaturom moraš doći u veliki grad. A ako budeš trebao pomoć, tu sam. Poslušao sam ga i došao kad mi je bilo najteže, kad sam bio na nuli, pred odlukom propasti ili uspeti. Odveo me je u Romane i stripove, kod tada nadaleko čuvenog glavnog urednika Nenada Briksija, koji mi je dao prvi zadatak. Nacrtati ilustraciju za roman „Život”. Bila je to katastrofa, ali po onoj da se prvi mačići bacaju u vodu i ja sam preživeo. Objavljena mi je jedna karikatura u romanu „Laso”, a onda sam dobio ponudu da radim za magazin za tinejdžerke „Tina”, koji je tada bio čitan u većem delu bivše YU.  Nakon godinu dana koje su se karikature smešile s naslovih stranica, enigmatske revije KVIZ, za koju sam crtao sledećih dvanaest godina iz broja u broj, iz godine u godini, sve dok nisam napustio Zagreb, ali o tome kasnije.  Kako je moja karijera dobijala na uzletu u Zagrebu, tako je krenula istim tempom I u Beogradu. Prvo sam radio za Džuboks, Radio TV reviju, Tempo, a onda delovanje proširio na Čik, Dugu, Novosti 8, Jež…Moja saradnja s RTV postala je redovna jer sam dobio rubriku Karikatura nedelje. U međuvremenu radio sam i za televiziju i ZG i BG, slao na festivale i dobijao nagrade, tako da je rasla i potražnja za mojim radovima. Uz Kviz, moja matična stanica bila je Vjesnik u kom sam skoro svakodnevno imao makar jednu karikaturu. Prvi sam karikaturist koji je, u probnom izdanju Vjesnika, na prvoj stranici  imao  karikaturu u boji na ofsetu. Bila je to mala revolucija novina. 1974, ni bogatije evropske zemlje nisu imalo ofset u boji.

Objavili ste deset knjiga karikatura, crtate i dalje, ali i pišete romane, aforizme. Radite za Kleine Zeitung, živite u Austriji, ali ste uvek i ovde.

Klagenfurt je postao moj novi domicil, grad u kome sam pronašao sebe, u kom sam pronašao i duh Mitrovice, koji mi je u Zagrebu često nedostajao. Ja sam ipak dete malog grada i Zagreb mi je uprkos svemu, bio previše velik. Za nepunih mesec dana saradnje dobio sam ponudu za ekskluzivni ugovor i eto ta ljubav s Kleine Zeitungom traje skoro 30 godina. Nikada ni u jednom listu nisam toliko dugo radio, nikada ni u jednom gradu toliko dugo živeo. Radom za Kleine Zeitung ostvario sam egzistenciju i razvio karijeru kako sam kao dečak sanjao. Moje karikature su dospele tamo gde ja nikada neću. Obavljivane su na svim kontinentima, u mnogim znanim i neznanim listovima i magazinima. U ovih pedeset godina profesionalnog rada izašlo mi je deset sopstvenih knjiga, a u nebrojeno suzastupljene moje karikature. Čak su ušle i u školske udžbenike u Holandiji, Francuskoj, Brazilu i nekim drugim zemljama. Bila bi podugačka lista da ih pokušam navesti. Radio sam još poneke stvari kao što su ilustracije za gramofonske ploče i plakate, maskote i slično. Nekako istovremeno s početkom ozbiljnije karikaturističke karijere i paralelno s pohađanjem večernje gimnazije, počeo sam pisati poeziju, u početku onu ljubavnu posvećenu devojci u koju sam se zaljubio. Ne treba to da čudi. Rođen sam u ulici s imenom pesnika ilirca Stanka Vraza, koje je iz meni nepoznatih razloga nestalo posle raspada Jugoslavije. Još kao mali dečak slušao sam pesme J.J. Zmaja i učio ih napamet. Čuo sam ih jako puno i imao one koje su mi se posebno sviđale. Da stvar bude još bolja prva tri razreda sam išao u osnovnu školu „Jovan Jovanović Zmaj”, a od četvrtog u školu još jednog pesničkog imena „Jovana Popovića”. Jedino na zanatu, taj pesnčki niz se prekinuo jer sam išao u TŠC „Nikola Tesla”, a zna se ko je on bio. Ko zna možda je i on napisao po koju. U Zagrebu je gimnazija koju sam pohađao nosila ime pesnika Tina Ujevića. Dakle hteo ne hteo bio sam ceo svoj život okružen pesnicima. Volio sam čitati knjige i čitao sve što mi je padalo pod ruku, a onda počeo u kasnijim godinama i sam pisati. I ne da se hvalim, napisao sam sedam romana, oko 2000 pesama, bezbroj crtica, refleksija, priča, aforizama… Imam tekstova kao jedan solidan pisac, iako nisam mnogo objavioknjiga, ali nadam se da ću to nadoknaditi.

Koliko Vam znače nagrade, a posebno ove dobijene u rodnom mestu?

Novembraska plaketa Grada Sremske Mitrovice i književa Nagrada Apolon za mene su nešto posebno drago, da se Grad mene setio. Na ovaj način mi se vratio deo tog svega što nosim u sebi, jer gde god odete, vi ste stranac. Mislio sam da ja nosim Mitrovicu u srcu, ali hvala svima koji su me predložili i podržali, danas vidim da je i obrnuto. Ovo me baš onako dirnulo. Uglavnom sam dobijao stručne nagrade, nagradu za karikature, svud po svetu. Iako već dugo ne šaljem karikature na festivale, jednostavno nemam ni motiva, ni vremena, dobio sam petnaestak nagrada, od tog šest prvih. Najdraže nagrade su mi sve, ali ona s imenom „Pjer”, za portretnu karikaturu Petra Stambolića, bila mi je nekako posebna jer mi je Pjer Križanić bio kao neka lanterna što se političke karikature tiče. Sećam se jednog naslova, mislim u Areni. Petru, Pjer za Petra. To mi je bilo simpatično, jer se sva trojica zovemo isto Petar. Naravno bilo je tu i značajnih i novčano jačih nagrada, recimo dva puta prve nagrade za portret karikaturu  u itaijanskom gradu Tolentinu, prvo za karikaturu Grejs Džons, 1987, pa „Pola Buš, pola Sadam” 2003, pa meni draga nagrada revije Studio, moja prva, zlatna plaketa za TV karikaturu, pa nagrada u Japanu kad mi je u 11 miliona primeraka, odštampana karikatura  za koju sam dobio nagradu„Excellence prize”, japanskog dnevnog lista Yomiuri Shimbun. Pa druga nagrada u Južnoj Koreji za portret karikaturu.  Grand prix u Devi,  Rumunija i u Prištini… u Istanbulu u kom sam proveo pet krasnih dana.

Veoma ste poznati, širom sveta kao karikaturista. Omiljeni ste kod publike i uopšte u javnosti.  Crtate karikature na originalan način.

Tako ja na svoj način radim karikature, bez grubosti, bez onoga ispod što kažu kaiša, govorim o politici i o dnevnoj politici, onome što političari rade. Naravno ne koristim dosta, ne radim političke karikature sa prostora ovih, jedanput sam, dvaput crtao Vučića i neke iz Hrvatske kad je bila baš tema koja je Austrijance zanimala ali uglavnom to je austrijska i svetska politika. Sad su naravno moje žrtva Tramp, Džonson, bila je Tereza Mej, sa Breksitom sam napravio mnogo karikatura mogu gotovo knjigu objaviti, ali znate sad nešto će onda drugo reći što je možda potpuno daleko od ovoga.

Izlagali ste veoma mnogo, među privilegovanim gradovima gde ste imali samostalne izložbe je i naš grad.

Imao sam pedeset samostalnih izložbi, čak tri puta u Sremskoj Mitrovici. Ako bude sreće, a grad imao interese moglo bi se desiti da napravim i četvrtu, na puno višem nivou. No, kako kažu živi bili… Imao sam mnogo i kolektivnih izložbi, a to znači I druženja s kolegama. Recimo jedna od takvih bila je u Atini kad je pre one poznate krize grčki parlament pozvao iz svake EU zemlje po dva karikaturiste da sa suprugama posete njihovu zemlju. Bio je to krem de la krem europske karikature. Mene je zapala čast da zastupam Austriju. Sve je bilo sjajno organizovano. Ništa nije mirisalo na veliku krizu koja je nakon pola godine protresla Grčku iz temelja. Ono što mi je stalo kao lepom sećanju bio je poziv u Francusku ambasadu u Beču. Njihov čuveni karikaturist Plantu je došao iz Pariza i posetio moju izložbu koja je bila duže od godinu dana u muzeju karikatura u austrijskom gradu Kremsu, i oduševljen želeo da me upozna, pa su u austrijskoj ambasadi organizovali ručak za mene i još jednog austrijskog kolegu.  To kad vas kolege cene, je možda i najveće priznanje. Tako mi se javio I jedan od najznačajnijih svetskih političkih karikaturista Amerikanac Kevin Kallaguer, KAL sa željom da se upoznamo. Znate, meni su u Američkim novima objavljene mnoge karikature, jer imam i tri agencije koje me tamo zastupaju. Pogotovo u eri Buša javljali su mi se Amerikanci zadovoljni kako crtam njihovog omraženog predsednika. Danas s Trampom nije isto. On je običnim Amerikancima vratio deo standarda koji su izgubili, ali je zato postao meta karikaturista s obe strane Atlantika. Ima tih događaja o kojima pišem ili ću tek pisati, a verujem da će biti zanimljivi.

Mitrovačkoj publici predstavljen je Vaš roman „Puška: tri života Jovice Puškaša”. Imate napisanih nekoliko romana, do sad ste objavili dva.

Ovo mi je drugi roman, roman „Lukine žene” je prvi koji je objavljen, a to mi je zapravo šesti roman koji sam napisao. Pišem, uvek sam i pisao nešto. Poeziju pišem i dalje, to je moja potreba, moj način da se nosim sa svime što se događa i sa svime što proživljavam. Mene samog, u romanu ima i nema, nema autobiografskih elemenata, mog života unutra nema puno, ali tu su moja iskustva. Sve skupa to ima dosta veze sa mnom. Čitavog sam života prikupljao različita iskustva drugih ljudi – ja sam posmatrač, čitav život promatram. To mi je bitno I za karikature – tuđa iskustva, ali I poneka vlastita – sve je to zapravo jedan miks. Pošto je moja supruga bila novinar I njoj je pisanje zapravo život, pa je u Austriji objavila I knjigu na našem jeziku, ja sam njoj uvek I neke ideje davao, de piši o ovom, piši o onom imam ovu ideju. Ona mi onda kaže: Piši onda sam. Dok sam išao u gimnaziju rekla mi je profesorica da bi trebalo da studiram književnost ali ja sam rekao da mene samo zanima karikatura ništa drugo, iako sam puno čitao I Andrića, njegova dela sam analizirao I na maturi. Tako sam počeo da pišem, napišem prvo jedan roman, pa drugi, pa treći, pa sedam. Neki dan sam brojao, 1.800 pesama ali ne znam ni jednu na pamet. Znam neke od drugih pesnika. Imam napisanih devet romana I deseti u pisanju, takođe spremam zbirku ljubavne poezije… Od nekoliko hiljada pesama odabrao sam 103 lirske, životne u kojima postoji samo jedna tema: Ljubav.

Šta biste porčilil mladima koji žele da se bavi sličnim pozivom?

Mladim talentovanim ljudima koji bi se hteli baviti karikaturom mogu poručiti da se upornost isplati. Mora se znati da se karikaturist ne postaje, nego rađa. Dakle prvo moraju postojati predispozicije, talent, volja, želja da se stalno napreduje, da se uči. Da se stekne dobro obrazovanje jer bez toga nema ni dobro karikaturiste. Tu ne mislim da karikaturist mora završiti fakultet, jer fakulteta na kojima bi se učilo o karikaturi nema, ali da se stekne široka naobrazba, to svakako. Danas se ljudi malo bave karikaturom jer ni novine nisu ono što su nekada bile. U internetskim izdanjima karikatura još nije zaživela iako je sasvim prilagodljiva svakom mediju, ali iskreno ni online magazini još nisu doživeli snagu svoje štampane braće.  Kao što rekoh, za one vrhunske karikaturiste naći će se uvek posla, sad hoće li moći od njega živeti, zavisi o tome za koga će raditi.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije Slobodan NIKŠIĆ

Najava događaja

27majCelodnevni dogadjaj31SLOBODNA ZONA

28maj19:0020:00Promocija knjige Neotkrivena zemlja

red voznje autobuska Red voznje zeleznica

Kurs Evra

ValutaKupovniSrednjiProdajni
116.7685117.1199117.4713