Intervjui

Branko Lođinović: DA SE NE ZABORAVI I NIKAD NE PONOVI

Branko Lođinović, drug Čičan iz fruškogorskog sela Grgurevci, penzionisano vojno lice, danas je među retkim živim partizanima. Redovno učestvuje u protokolu tokom obeležavanja značajnih datuma vezanih za Drugi svetski rat. Učestvovao je u mnogim borbama, između ostalih i u borbi za oslobođenje našeg grada u tom ratu. Odaje poštu svojim saborcima palim za slobodu i podseća na ratne dane, sa porukom da se nikad ne zaboravi i ne ponovi.

Neki mediji su Vas proglasili najstarijim Sremcem. Možda i jeste tako. Imate 96 godina, puno toga ste preživeli.

Sad, da li sam baš ja najstariji ne znam, a da sam puno toga preturio preko glave, jeste, to je tačno. Rođen sam 1927. godine, u Grgurevcima, u jednom lepom, mirnom fruškogorskom selu sam odrastao, sve do rata. U ratu sam bio partizan, posle sam dosta dugo živeo u Sarajevu, odatle je bila i moja supruga. Danas živim sam, u svojoj rodnoj kući u selu mojih predaka i u svom rodnom fruškogorskom selu, ne pijem mnogo lekova, skromno živim, ne treba mi puno. Imam dvorište, lozu, tu je mačka, ona mi pravi društvo.

Srećemo Vas na obeležavanju godišnjica stradanja meštana Grgurevaca i paljenja sela u Drugom svetskom ratu kod spomenika na Orašju. Vi se sećate tih događaja, izgubili ste tada i neke svoje najdraže. Kako je to bilo?

Grgurevici su u Drugom svetskom ratu, doživeli veliku tragediju, nemački fašisti su 6. juna 1942. godine ubili 300 seoskih muških glava, mahom Srba, među kojima su bili i moj otac Slavko i brat, moja porodica. Bio sam, kao dečkić od 13 godina svedok tog strašnog masakra nevinih meštana sela Grgurevci koji je počinila nemačka SS divizija Princ Eugen u znak odmazde za njihova tri oficira poginula dan ranije u borbi sa fruškogorskim partizanima. Hteli su da odvedu i mene, ali je mene moja mati spasla, sakrila od Nemaca. Terali su ih na kraj sela i tukli, tu gde je njima posle rata podignut spomenik Orašje. Vukli su ih tako prebijene i krvave do rupe. Kada su ih dovukli do te rupe onda su počeli 10 po 10 da streljaju. Svako je morao da klekne i da čeka da ga ubiju. Trčao sam, onako go i bos tog jutra, preturao sam po leševima tražeći oca. Stravičan prizor zatekao sam na Orašju, ruke, noge, glave, a krvava pena nadigla se na deset metara. Selo je tada desetkovano, a usledilo je pljačkanje i paljenje imovine. Nemci, ustaše i folksdojčeri uništili su tada 288 srpskih kuća, 38 ambara i 136 drugih zgrada. Od tada, Grgurevici su počeli da sarađuju sa borcima NOR-a.

Kako ste stupili u partizane? Gde ste se sve borili?

Pošto su nas maltretirali fašisti, Marko Peričin Kamenjar je u jesen doveo Prvu konjičku brigadu, da oslobodi Grgurevce. Nas nekoliko omladinaca pozvali su na sastanak kojem je prisustvovao i Kamenjar. Svetislav Suvić, Slavko Marjanović, Milovan Zarin, Toša Tejić i ja, postali smo skojevci, zakleli smo se da ćemo biti boriti protiv fašizma. Imali smo neke zadatke po selu, rušili smo puteve oko sela, jer smo obećali da ćemo ispuniti zadatke do konačne pobede fašizma. U Sremu sam tada, a i kasnije bio poznat po partizanskom imenu Čičan. Brigada partizana došla je u zimu, ovde je bila nemačka komanda u selu, i civilne Švabe su sarađivale s fašistima, borba je trajala tri dana i tri noći. Soko, komandant bataljona izgubio je puno u borbama između Velikih Radinaca i Sremske Mitrovice gde ih je čekalo puno zaseda. Nije se moglo osvojiti i brigada se povukla u Ležimir, svi mi Grgurevčani smo im se pridružili i krenuli smo peške, za Bosnu po snegu. Ja i ovo moje društvo. Borili sam se u Bosni, u ofanzivama, posle čega smo Zarin i ja došli polako peške u Grgurevce, po zimi u januaru i tu smo bili na bolovanju, moja majka me negovala i ležao sam i u Laćarku. Posle smo se priključili Šestoj vojvođanskoj brigadi i 36. vojvođanskoj diviziji koja je bila u Bosni, itd. Želim da naglasim da su borci pod komandom Josipa Broza Tita, Jugoslovenske narodne armije, bili sinovi i kćeri svih naroda i narodnosti bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, svi su dali svoj doprinos.

Dobitnik ste niza ordenja i odlikovanja, tokom Drugog svetskog rata, a  2019. godine pripala Vam je i Novembarska nagrada, najviše gradsko priznanje. Učestvovali ste i u oslobođenju Sremske Mitrovice.

Prvo smo oslobodili Inđiju. Sećam se kako je majka jednog našeg palog druga, kad nas je dočekala tamo, da ih oslobodimo zaplakala i rekla: ‘Deco moja, ala je sloboda skupa.’ Posle smo oslobodili Rumu, kad smo došli do Sremske Mitrovice, ona je bila utvrđen grad, sve bodljikava žica, mine. Moja grupa i ja razorili smo bunkere i polako smo se povukli. Moje rukovodstvo, Kosta Nađ komadant i drugi rekli su da možemo Mitrovicu razoriti do mraka, ali šta će stanovništvo, šta će biti s civilima, stradaće oni i zgrade. Treba osvojiti grad tako da se očuvaju stanovništvo i najvažniji objekti. Nemci, Princ Eugen divizija bili su raspoređeni po kućama, tako da smo mi stali, prvu noć, drugu noć. Zvali su Kamenjara da ostavi Mitrovicu, da idemo za Suboticu, a on kaže: ‘Zar mi oslobodili pola Srbije i Srema, a Mitrovicu da oslobodi neko drugi?’ Onda je on naredio: ‘Juriš!’ I mi juriš, svi, bez obzira ko padne, ko ne padne i došli smo u grad, u pet sati ujutru 1. novembra 1944. godine, oslobodili smo Sremsku Mitrovicu. Bio sam zaštitnik pošte, štitio sam i sačuvao i sud, i park. Nemci su se povukli na generalni kanal i posle, 36. i 16. divizija krenule su ka Subotici, usledila je Bitka na Batini, jedna od najtežih. Tad sam bio kurir, nosio sam komandantima naređenja, preko Dunava i nazad.

Borili ste se sve do kraja, uz samog Kostu Nađa.

Tako je to bilo. Ovo je bitno da čujete, Kosta Nađ, komandant Glavnog štaba NVO i PO Vojvodine, podneo je poslednji raport vrhovnom komandantu maršalu Josipu Brozu Titu rečima: ‘Jugoslovenska armija izvršila je svoj zadatak. Na tlu Jugoslavije nema više nijednog neprijateljskog naoružanog vojnika, sem zarobljenih’. Oslobođenju je prethodila pobeda na Sremskom frontu na kom je stradalo preko 14.000 partizana, Poslali su nas, jednu jedinicu na liniju Sremskog fronta, da okrenemo oružje na istok, šta smo čuvali nismo znali, kad odjedared pojavio se drug Tito, tamo sam ga video, dobili smo svi odlikovanja. Mi smo čuvali njega. Do proleća je trajala bitka, počela je posle toga ofanziva za oslobođenje, komandandt je bio Ilija Roman, narod nas je svuda s radošću dočekivao i došli smo do Dravrograda, bio sam na tromeđi Mađarska, Austrija, Jugoslavija, dotle smo došli i tu smo stali.

Kako je izgledao Vaš život posle rata?

Lep život, to su bili zlatni dani u našoj voljenoj Jugoslaviji. Išao sam na školovanje. Posle rata dugo sam živeo u Srajevu, gde sam od Tita, dobio lep stan. Tamo sam upoznao ljubav svog života, lepu Bosanku, sada nažalost pokojnu suprugu Grozdanu. Izrodili smo veliku familiju, od naših dvoje dece imamo petoro unučadi i četvoro praunučadi. Ponosan sam na svoje unuke, svi su dobri ljudi i fakultetski obrazovani, unuka je doktor nauka, unuk doktor specijalista. Sam sam ovde u svom rodnom selu Grgurevci, ovde živi i ćerka sa porodicom, koja me svakodnevno obilazi i brine se o meni. Bio sam vojno lice ali sam izučio posle rata i za mesara, pa sam mnogo godina bio šef prerade mesa u Sarajevu. Kao uzoran, sa svojim životnim iskustvom moje generacije je malo bilo, uspeo sam da budem do Koste Nađa, odlikovanja sam dobio za vreme i posle rata. Samo imam poruku, da se ti događaji nikad ne zaborave i da se nikad ne ponove.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije Slobodan NIKŠIĆ

Najava događaja

12dec18:0019:00Promocija romana Izlaz

22dec18:0019:0035. Međunarodni „Domis enterijeri” turnir u malom fudbalu

red voznje autobuska Red voznje zeleznica

Kurs Evra

ValutaKupovniSrednjiProdajni
116.8193117.1708117.5223