Radoslav Rada Šumarski: ISTORIJA MARTINACA U STIHU

Radoslav Rada Šumarski autor je knjige „Poema o Martincima”, istorije u stihovima, pre toga je objavio zbirku pesama „Moje selo dično poprilično” u izdanju Književne zajednice Sremska Mitrovica, a kao izdavač nove knjige pojavljuje se i Biblioteka „Gligorije Vozarović”. Promocija je održana u njegovom rodnom selu, Martincima gde i danas živi, i knjiga, promocija, kao i sam čika Rada privukli su veliku pažnju javnosti. „Poema o Martincima” od 7132 epska deseterca predstavlja ostihovljenu hronologiju ovog mesta.

Vi ste u ovaj martinački ep, utkali sopstvena sećanja, doživljaje, ali ste ispevali i svojevrsnu istoriju Martinaca na osnovu istorijskih izvora i usmenog predanja. Pisali ste je ceo život u mislima dok je niste preneli na papir. Kako je nastala knjiga?

Ceo život se ova knjiga pisala u mojoj glavi, još od malena, još od kad sam kao dečak na salašu slušao priče starijih. Tu je svakodnevno bitisanje Martinčana od antičkih vremena do današnjih dana. Odmah da naglasim, ne bi je bilo da nije prvo pomogla predsednica Književne zajednice Sremske Mitrovice, Mirjana Marković, koja me bodrila i koja je doprinela sređivanju knjige i dala mi podršku da je objavim. Dosta sam, kažem još kao sasvim mali, boravio s dedovima i slušao njihove priče o životu, o privređivanju, o ratovanju u vreme njihove mladosti, čak i one priče koje su njima njihovi dedovi pripovelali, i tako unazad sve do početka osamnaestog veka. Ti moji salašari, davni kazivači, to su bili neposredni učesnici Prvog svetskog rata, pa su često u večerima u ranu jesen kraj vatre, dok se na žaru peku mladi kukuruzi zelenjaci razgovarali međusobno, a ja se primirim i slušam, a nekad su pričali i samo meni, kako se i šta događalo i kako je seoski živalj na sva ta dešavanja gledao. Videli su da ja to pratim, možda su zato to često i ponavljali, da zapamtim, kao kad su nas učili posle rata, maltene tajno Oče naš, i neke pesme kojih se i danas sećam Do Božića tri nožića. Azbuku sam naučio tako što je moj brat išao u školu, a ja sam imao četiri godine, hteo sam da pišem kao on, pa sam gledao i učio, slovo A kao rogovi na kući, O je krompir, P stative na igralištu itd, i tako sam naučio slova. Kao u nemačkom jeziku, gotica pisana, to treba pamatiti kao hemijske simbole, ne piše se jedno slovo uvek isto.

Kad spominjete nemački, Vi ste ga naučili sami, kako se kaže, smaouki ste. Odakle ideja?

To je teško, da kažem i ne bih to nikome preporučio. Srećom bili su dobri udžbenici. Zainteresovao sam se jednom prilikom, kad sam došao iz vojske, išli su kod nas ulicom Romi brat i sestra, sirotinja, gladno, sestrica je imala oko 12 godina, nisam znao da joj je brat prekoputa, iznesem im hleba i slanine. Kad sam im izneo oni nešto pričaju na romskom, a ja ne razumem, uzela je da jede, opet oni nešto na romskom, kad su otišli, a ja sam sebi govorim: Oni mali Romi znaju dva jezika, a ja ne znam ni moj maternji kako treba. E, naučiću pa koji bilo, i tako sam došao do tih knjiga, baš nemačkog jezika kao stvoren je za komandovanje, pravi vojnički jezik, a i mi Sremci smo bili vekipo vojni graničari u doba Austro-ugarske monarhije. Ovladao sam nemačkim jezikom, i danas obostrano prevodim tekstove i pesme sa svim rimama. Mnoga martinačka deca dolaze kod mene na besplatne časove švabskog, i nikad nikom, ni dinara nisam naplatio, a svi oni imaju najmanju ocenu četvorku u školi.

Koliko je u „Poemi o Martincima” zastupljena ona nezvanična istorija? Predanje od usta do usta, s kolena na koleno, a koliko ste poučavali knjige?

Mnogo sam čitao, volim istorijske knjige, imam veliku biblioteku, dosta sam proučavao prošlost Martinaca. Istina, o Martincima su dosta poznatiji pisci i hroničari pisali, ali sve je to bilo ulepšano zbog društvene politike u tadašnjem vremenu. O Drugom svetskom ratu sam takođe slušao od neposrednih učesnika Martinčana, a to su: Sava Barać — Baba, Sava Nešić, Strajin Rališić; i mogu reći da su se njihove priče dosta razlikovale od zvaničnih pisanja i pričanja o važnim događajima u našem selu u to vreme. Pre deset godina razgovarao sam sa svojim velikim prijateljem, pokojnim magistrom Milenkom S. Stojnićem o našem selu, trebalo je za par dana da doktorira ali nije stigao, smrt ga je pretekla. Kad je čuo šta sve znam i pamtim, rekao mi je: „Rado, ti umeš veoma lepo i razložno o svemu da pričaš. Lati se i zapiši sve to onako kako si od naših seljaka slušao. Oni kazuju po goloj istini.” I tako je došlo do pisanja ove knjige, nazvali smo je poema, ali mislim da je jedinstvena možda i u celom svetu, da nigde ne postoji ostihovljena hronologija jednog naseljenog mesta.

Deo ove poeme objavili ste u prvoj zbirci pesama „Moje selo, dično poprilično”. Zašto ste se odlučili da proširite neke delove iz te knjige?

Kada mi je 2014. godine objavljena prva knjiga bio sam svakako radostan, ali u isto vreme, iz dva razloga, pomalo tužan. Prvo, zbog nerazumevanja ustanova koje su odbile da finansijski pomognu njeno štampanje, te sam morao sam da snosim sve troškove oko toga.  Drugo, knjiga je prošla „strogu cenzuru“, pa su neki njeni kraći delovi koji se kritički dotiču političkih situacija i tadašnjih moćnika — jednostavno izostavljeni. Na ovo sam se u odvojenim razgovorima požalio svojim dobrim prijateljljima — inženjeru Bori Jovanoviću, primarijusu dr Vasi Dražiću i profesoru Danku Marinu; svaki mi je, uz pohvalu za prvo izdanje, rekao: „Napiši drugo, ispravljeno, dopunjeno i prošireno izdanje i ne dozvoli nikome da ti ga pokvari.” Tako sam došao na ideju da napišem knjigu, iako se kod nas pisana dela sve manje cene.

Odakle ideja da napišete ovako jedan obiman i komplikovan spev?

Imam valjda dar za školu i knjige, od Boga je dato, istotako i upornost. Dok sam išao u školu, do prvih dana šestog razreda ništa nisam zapisivao, sve sam pamtio, pa tako i tu našu istoriju što me oduvek interesovalo kao i razne priče o Martincima. Spev počinje: „Evo pesme, eto deseterca / nek čitaju stariji i deca / bez velikih reči ili fraza / napisana desnicom seljaka” i tako nastavim dalje da zapisujem stih po stih, pa sa, pitao sam ljude koji to dobro znaju istoričare, da mi kažu kako se to nekad kod nas živelo, pa sam želeo da zapišem i to, a i prikaz bitnih istorijskih događaja.

Vi ste pesnik i umetnik na fruli, sakupljač umotvorina, bećaraca i već preko 1400 arhaizama.

U ovoj knjizi ima 7132 stiha ili reda, što bi mi rekli i mora da se rimuje. Namerno sam upotrebljavao izraze karakteristične za naš, sremski govor, ima tu dosta arhaizama, reči koje sam slušao u govoru dedova, recimo na primer reč varzilanje uskršnjih jaja to je „farbanje jaja”, ostaviti nekoga na leku „prepustiti nekoga nekome na milost i nemilost,” itd.  Pored arhaičnih reči, neke sam pisao i paorskim — seljačkim jezikom, kuruz — kukuruz, trudeći se da sačuvam bogatstvo našega srpskoga jezika.

Rođeni ste i odrasli u Martincima. Školu ste završili tek kasnije u životu, zahvaljujući sopstvenoj želji i upornosti.

Odrastao sam u martinačkoj porodičnoj zadruzi, prezivamo se Šumarski, a nadimak ili špicnamet nam je Joviškovi. Poštovala se reč starijih, onda, naročito strica i oca, a oni su mislili da je škola luksuz, pa iako sam bio najbolji đak, ispisali su me iz petog razreda iako je osnovna škola bila obavezna. Bilo je više dečaka koji odjednom više nisu dolazili u školu, ali kako ne znam – to se krilo, te su uspeli i da mene lekar proglasi nesposobnim za školu, za nešto novca i dve litre rakije. Eh, kako je to bilo, kad sam došao sa svedočanstvom petog razreda i kad su videli da sam opet prešao dalje, stric Veselin, nepismen, strog i često namrgođen, a otac zabrinut i zbunjen, ovako su prokomentarisali: „Od ovog` nikad čovek neće biti, i nemož` ti da silancaš – u školu i iz škole, dereš cipele i odelo, a da mi da plaćamo čobana! Neg`, drž` se zemlje da te vetar ne oduva!” I tako, imali smo salaš, morao sam da čuvam svinje, pa čak i tada, kradom sam čitao knjige, donosile mi devojčice iz razreda. Kad dođem kući ja knjigu ispod štrikova, pa se opašem, pa preko toga strunicu na leđa sa hlebom, slaninom i vodom, kad zaiđem, da me niko od kuće ne vidi, a ja izvadim knjigu i čitam. Majka se brinula da joj dete ne poludi od silnih knjižurina, što sam ih svakodnevno nalazio i čitao po skrovitim mestima. Konačno, u 45. godini života, po svojoj želji, nastavio sam i uspešno završio osmogodišnje školovanje sa odličnim uspehom.

Na okupljanjima članova Književne zajednice često umete da zasvira frulu, nakon kazivanja odlomaka iz speva o Martincima. Kako ste naučili da svirate?

U samotnim salaškim danima, otkrio sam da volim stih i rimu, tada sam počeo i da sviram na fruli. Kući su mi branili da sviram frulu, kad su me izbacili iz škole prisilno, jer morao sam da budem na imanju, da radim, svirao sam na igrankama, a to je bilo sramota! Otac se naljutio, govoreći da ne budem seoski gajdaš, nego da se uhvatim nekog čestitog posla, tako da sam krišom svirao. Mnogo kasnije, kada sam postao svoj gazda, ispunio sam sebi veliku želju, prodao četiri bravca sa pravom cenom, tajno seo u autobus, i u Čačku 1983. kod čuvenog majstora pazario set frula na kojima i danas rado svira mrazna kola, poznate narodne pesme i razne melodije koje slučajno čujem. Nastupam u raznim seoskim akcijama, na okupljanjima, rado sviram i stihovima se našalim, gostujem u vrtiću, školi, a i sa književnom zajednicom u Sremskoj Mitrovici.

Kako je došlo do saradnje sa beogradskom novinarkom Radmilom Đurić koja je napisala i recenzijui govorila na promociji?Hteli ste da se zahalite ljudima koji su pomogli da se knjiga objavi.

S Radom me upoznala njena saradnica i članica redakacije i ekipe emisije u Beogradu, mlada novinarka Kristina Erić iz Martinaca koja je mislila da knjiga vredi. Došli su kod mene i nakon snimanja emisije Rade Đurić „Da sam ja neko” i intervjua sa mnom, poverio sam im rukopis. Rada je napisala pogovor, a govorila je i na promociji u Martincima. Redakciji se javio Đorđo Vasić, književnik i prevolilac iz Toronta, i ponudio da pomogne kako svojim stručnim radom na unosu teksta i prelomu, tako i novčano u izdavanju knjige. U duši sam osećao da sam napisao vredno delo, ali nisam očekivao da će imati takav odjek u mojoj Srbiji pa i na ostalim kontinentima, svuda gde žive i rade naši ljudi. Blagolarim svima koji su, ma na koji način, doprineli la ova knjiga ugleda svetlost dana, a to su pored već pomenutih i Marija Mandić, Dejan Nenadović, Kristina Erić, Ivana Božić i Violeta Dimitrijević. Neka im je svagda dragi Bog u pomoći!

Promocija u Martincima bila je veoma zapažena. Kakvi su Vam utisci nakon nje i imate li neku poruku za kraj razgovora?

Bilo je lepo ali mnogi me pitaju zašto ih nisma zvao. Kako da kažem, bio je plakat, svuda je obnarodovano, oglašeno, pa neću zvati s jabukom kao na svečare da dođu na promociju. Možda će biti još promocija, pa svi su pozvani. Mene moji nisu dali školovati, nešto iz finansijskih razloga, nešto iz političkih, odrastao sam na salašu, bio sam potreban da čuvam svinje, da odmenim brata. Tada sam to smatrao kao nesreću, a možda je bila sreća jer sam tako slušao onu usmenu istoriju. Završio sam četvrti razred osnovne škole kad sam sam noćivao u kolibici od slame, samouk sam i da pišem, čitam i sviram. Sad pišem da se ne zaboravi, da se sačuva ovo usmeno predanje za buduće generacije. Pišite, zapisujte, onako svojim rečima, kao što je rekao Vuk Karadžić, zamislite da su naši dedovi i pradedovi pisali ili govorili nekom u pero, koliko bi to vredelo danas.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije Slobodan NIKŠIĆ