Boris Pingović: I DALJE SAM MITROVČANIN

Dramski umetnik, pesnik i kantautor Boris Pingović, rođen u Sremskoj Mitrovici 1970. godine, glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Vladimira Jevtovića, stalni je član Drame Narodnog pozorišta od 1994. godine. Ostvario je niz zapaženih uloga, prvenstveno na sceni matičnog Narodnog pozorišta u Beogradu, ali i u TV serijama i filmovima. Objavio je dve zbirke pesama, i muzički album kao kantautor. Nastupa povremeno u našem gradu, a nedavno je otvorio Gastro-turističku manifestaciju „Vinski park”.

Otvarajući „Vinski park” citirali ste Heraklita. Kakvi su utisci o ovoj manifestaciji?

Čini mi se da je možda čak lakše nešto lepo započeti, nego to održavati, negovati, unapređivati, a kamoli pretvoriti u tradiciju. Sa „Vinskim parkom” se upravo to dogodilo, na sreću sve mnogobrojnijih posetilaca i naravno, građana Mitrovice. Heraklit je još onomad izrekao da je duša bez vina kratkoga daha, a kako je vino u samoj esenciji ove manifestacije, nadam se da ljudima koji su zaduženi za njenu organizaciju, neće ponestati daha…

Kakve utiske, tokom gostovanja svih ovih godina nosite iz rodnog grada, za koji uvek volite da kažete u intervjuima da je grad sa velikim kulturno-istorijskim nasleđem?

Gostovanje u rodnom gradu, bilo da je u pitanju igranje predstave ili promocija knjige posebno je uzbudljivo za mene i nosi osobitu težinu. Moji prijatelji i kolege iz Beograda s kojima dođem u Mitrovicu raznim prigodama, uvek hvale moj rodni grad, a ja samo mudro ćutim i rastem od sreće. Sa svime lepim što kažu odmah se i lako slažem.

Prisetite se glumačkih i muzičkih početaka, vezani su za Sremsku Mitrovicu, kroz saradnju sa Spomenkom Lazić i Vaše učešće u Recitatorskom studiju „Kaliopa“ pri Centru za kulturu „Sirmijumart“ koji je ona vodila. Objavili ste dve zbirke pesama „Čubrina 3A” i „Da ništa priznao ne bih”. Da li svako ko dobro govori poeziju može i da je piše?

Spomenka Lazić i „Kaliopa” su me na neki način uveli u predivni svet poezije. Ona je svakako moj omiljeni  i najveći „krivac”  za osvešćivanje tog senzitiva u meni. Upravo Spomenka je čini mi se dolila gorivo na  vatru koja je već tinjala… Istina, osećao sam svakakve haotične vibracije u sebi, ali mi je Spomenka na vreme pružila mogućnost da se kroz rad u Kaliopi upoznam sa divnim, meni bliskim mladim ljudima, tada klincima kao i ja i da zajedno otkrivamo veliki čarobni svet poezije i odnegujemo tu priču u nama. Siguran sam da sam se baš tu nakupio sadržajima koji su presudno  uticali na mene da osvestim svoj impuls ka pisanju poezije i da ga razvijam. Ja pišem polako, onda kad mi dođe. Valjda zato za svaku svoju pesmu mislim da je možda i poslednja, jer nisam siguran da ću ponovo zaslužiti i udostojiti se inspiracije. Za sada, imam dve zbirke pesama, polako sklapam i treću, pa kad dođe dobro došla. Divna Spomenka Lazić, Spoma, tako smo je zvali, nažalost više nije među nama… Da se vratim na Vaše pitanje. Gluma i pisanje poezije mogu da korespondiraju, ali to ne mora da bude nužno. Poezija svakako mora da se voli i da bi se govorila i da bi se pisala. Kad god dođem ovde u Mitrovicu, osećam da sam se zapravo vratio, a ne došao. Ja ću uvek prvo biti Mitrovčanin, a potom Beograđanin. Tako jeste i biće.

Slušali smo Vas pre 25, 30 godina kao mladića kada ste recitovali i nastupali u mitrovačkom rok-bendu „Zašto ja”. Bili ste u našem gradu i  na obeležavanju 30 godina od kada je ovaj bend bio veoma aktivan na mitrovačkoj rok-sceni. Tako ste počeli da se bavite muzikom.

Mitrovački bend „Zašto ja” obeležio je pre nekoliko  godina, 30 godina od kada je počeo i bio veoma aktivan na mitrovačkoj rok-sceni. To je bio moj prvi bend i nastavili su da sviraju kad sam otišao u Beograd. Nažalost, bio sam kratko član te grupe, ali mi je to vreme ostalo u jako lepoj uspomeni. Slušao sam posle njihove radove i tvrdim da su zaslužili da budu mnogo vidljiviji na srpskoj rok sceni. Ipak, mislim  da tadašnje vreme nije baš radilo za njih i nije prepoznalo kvalitet koji su imali. Iz ove perspektive mi se čini da su moji tinejdžerski mitrovački dani bili baš dobri. Mitrovica je tada bila u kulturnom i u svakom drugom smislu jedan zaista živ grad. Dolazili su mnogi veliki sastavi iz bivše Jugoslavije. Gostovali su u Domu omladine ili u hali TŠC, tako se to nekada zvalo. Zapravo, verujem da sam se tih dana i nepovratno zadojio umetnošću. To kad si klinac, kad si u fazi formiranja, sve to je vrlo značajno i rekao bih presudno.  Često se vraćam u Mitrovicu, jer su tu moji dragi ljudi, porodica i prijatelji. Muzikom se odavno bavim profesionalno i ona uz glumu i poeziju čini nogare tronošca na kojem već dugo, manje ili više udobno, ali stabilno sedim.

Zajedno sa  Nebojšom Dugalićem, takođe prvakom drame Narodnog pozorišta, izvodite muzičko – poetski kabare „Da, to su bili dani”, gostovali ste i ovde. Tu recitujete, svirate gitare i pevate, kako je nastao taj program?

Kabare koji pominjete nastao je spontano. Kolega Nebojša Dugalić i ja smo generacija na Fakultetu dramskih umetnosti i često smo svirali gitaru u pauzama između časova, tako da smo još u to vreme napravili  repertoar pesama koje volimo i tako nastupali. Oslonivši se o te rane radove, napravili smo docnije  jedan kolažni splet poezije, muzike i anegdotsko humorne građe i to je danas naš kabare „Da, to su bili dani”, kojeg smo izveli blizu 350 puta i izvodimo ga preko 18 godina. Naravno, gostovali smo i u Sremskoj Mitrovici, i to više puta. Nedavno smo sa zadovoljstvom izveli naš kabare kao deo programa jubilarnog Festivala besedništva i od sveg srca želim da čestitam svih sjajnih 30 godina trajanja festivala, zato što je danas svako plemenito trajanje kompromitovano ogromnim iskušenjima. Pre 30 godina, dok sam još bio student na Fakultetu dramskih umetnosti, imao sam  zadovoljstvo da vodim ovaj Festival, tada drugi po redu. Nastupao sam potom i kao besednik, ne sećam se tačno koje godine, učestvovao sam u revijalnom delu na Žitnom trgu sa besedom Vladike Nikolaja Velimirovića. Nekako, vraćam se stalno Festivalu besedništva i nadam se da ću i narednih godina imati prilike i razloga da mu se vratim.

U našem gradu ste svojevremeno gostovali zajedno sa Markom Nikolićem i dramom Erika Emanuela Šmita „Zagonetne varijacije”, koja je izvedena preko tri stotine puta. Ta predstava je obeležila Vašu karijeru u teatru i deo je istorije srpskog pozorišta. Kakva su Vaša iskustva iz te predstave? On je Vas u intervjuu koji sam s njim snimila za RTV „M” pre 20 godina, a može da se vidi i danas na jutjubu, veoma mnogo hvalio kao vrsnog glumca.

Divno smo sarađivali. Živeli smo tu predstavu skoro dve decenije. Marko i ja smo pride bili veliki prijatelji, što je predstavi davalo status našeg mezimčeta. „Varijacije” su možda nešto najznačajnije što se desilo i Marku i meni u pozorišnoj karijeri. To je najizvođenija predstava u Narodnom pozorišu na sceni „Raša Plaović”, i jedna od najizvođenijih Narodnog pozorišta, svih vremena. Varijacije su već odavno deo istorije našeg teatra i srećan sam što sam deo toga. Uvek smo igrali pred prepunom salom, mnogo smo gostovali, mnogo smo divnih trenutaka proveli zajedno. Kad sam izračunao, nažalost posle Markovog odlaska, trajanje „Zagonetnih varijacija” i broj izvođenja, dakle koliko smo proveli vremena zajedno na sceni, to je kontinuiranih mesec dana, dan-noć. Čini mi se da je razumljivo samo nama glumcima, koliko je to vremena i kakav je intenzitet provođenja tog vremena. To je najskuplje i najgušće moguće vreme  koje postoji.

Pored pomenutih, ostvarili ste niz uloga u pozorištu: Gavrilo Ardalionović u „Idiotu” Dostojevskog, Đorđe u „Maksimu Crnojeviću” Laze Kostića, Džulijan Fild u Harvudovom „Majstoru”, Džonatan u Rejvenhilovim „Polaroidima”, Premijer u „Caru Edipu”, Veršinjin u „Tri sestre”, građanin Pejdž u „Veselim ženama vindzorskim”, Žil u „Malim bračnim zločinima”. Starije kolege su Vas još kao sasvim mladog glumca veoma lepo prihvatile, sarađivali ste i hvalili su Vas u svakoj prilici.

Imao sam veliku sreću da u Narodno pozorište, u tom smislu uđem na velika vrata. Zaista su me primili, pre svega kao svoga prijatelja, između ostalih i veliki glumci, kao što su bili Marko, Ciga Jerinić, Boris Komnenić, Dragan Maksimović… Mislim da nikada neću moći da razumem to što više nisu sa nama i bolno mi nedostaju. To je zaista bilo nešto izuzetno za mene, tada mladog glumca. Bila je velika sreća i bogatstvo  deliti sa njima tolike blistave trenutke i krasti od  njihovog velikog iskustva. Nekako sam imao  sreću da nesvesno položim taj važan „prijemni ispit“, da vrlo brzo prestanu bilo kakve distance između nas i da zaista postanem njihov prijatelj. To su moja bogatstva, ali i tuge, velike tuge kad su nas napustili, neprebolne tuge. Pokojni Marko, Ciga, o Borisu da ne govorim, Radovan Miljanić i da dalje ne nabrajam mnoge drage ljude koji su nas i pre ovog užasa (pandemije koronavirusa) uskratili za svoje bivstvo… Ponosan sam što sam vlasnik svih tih uspomena i tog živog sećanja na njih koje ću sa sobom nositi do kraja.

Poeziju govorite dugo, još od rane mladosti, a kada ste počeli da pišete?

Pišem već dugo, prva zbirka pesama nastajala je tokom 25 godina. Ta neka inicijacija mog umetničkog bavljenja raznim umetnostima u kojima sam i danas prisutan, upravo je došla kroz poeziju. Prvu pesmu sam napisao još sa sedam godina. Bez ikakve namere da se opredelim u tom smeru, sticajem okolnosti u svojoj četrdeset i nekoj godini došao sam do svoje prve i ubrzo potom do druge knjige. To su već neke godine kada se ne počinje, nego se nešto što već traje ostvaruje. Tada bi trebalo da polako počnemo da opipavamo neki životni zenit, kakav god da bio. Nikad nisam zbirao pesme sa mišlju da ću ih objavljivati, ali Gospodin Slučaj je uredio drugačije.

Vaša prva zbirka pesama „Čubrina 3A” takođe je predstavljena i Mitrovčanima izazvala je pažnju javnosti i zbog neobičnog naslova.

Ta beogradska adresa Čubrina 3A, adresa je mog pokojnog prijatelja inspicijenta Narodnog pozorišta, Dragana Todorovića. Za mene je to nezaboravno i mitsko mesto, zbog toga što se tu okupljala ekipa meni dragih i važnih ljudi. To je bio naš zabran gde smo, u tim ružnim devedesetim, diskutovali o lepim temama, filozofiji, umetnosti, pozorištu, filmu, o samom životu. To je za mene simbol tih davnih godina sabranih u vidu poetskog omaža svim onim nezaboravnim ljudima. Pesme su zbirane tokom godina i sada su mirne i spokojne pod okriljem korica.

Druga zbirka „Da ništa priznao ne bih” promovisana je i u našem, odnosno Vašem gradu. To je prvo predstavljanje knjige posle promocije u Vašoj matičnoj kući, Narodnom pozorištu u Beogradu.

Beogradska promocija je bila pre mitrovačke. Kada sam promovisao moju prvu knjigu ovde u Mitrovici, obećao sam da će promocija sledeće zbirke, ukoliko se dogodi, biti prvo u Mitrovici a onda u Beogradu, ali zbog određenih okolnosti je ipak prvo promovisana tamo. Promocija je održana na Sceni „Raša Plaović” u Narodnom pozorištu. Zbirka pesama je nastala u za mene kratkom vremenskom periodu od nekih dve godine, za razliku od prethodne koja je nastajala 25 godina. Pisana je u jednom turbulentnom periodu i neki rekoše da ima mračan ton. Između umetnika i umetničkog dela, po mom osećanju, mora da postoji izvesna distanca. Pesme u ovoj zbirci su tematski disperzivne, obično sam počinjao od jednog slučajnog stiha i tkao te niti nikada ne znajući kuda će me sve to odvesti, kakvu ću pesmu napisati. Knjigu je objavila Izdavačka kuća „Plato” i zahvaljujem im se ovim putem što su podržali i objavili ovu zbirku, što je u izvesnom smislu potpuno nerazumno s njihove strane, jer poeziju danas retko ko čita u ovom depoetizovanom vremenu u kojem živimo. Zahvaljujem se i dragim „Kaliopljanima” koji su onako nadahnuto govorili stihove na ovoj i na prethodnoj promociji u Mitrovici. Drago mi je da sam bio u svom rodnom gradu i da sam tu pomovisao moju drugu zbirku.

Iz Vaših pesama iščitavamo zapitanost lirskog subjekta nad prolaznošću, nad tim neizbežnim fatumom. Naslov zbirke je intrigantan, da li se u stihovima može dokučiti šta je to što želi ili ne želi da prizna pesnik?

Ova zbirka odražava jednu pomalo tužnu sliku sveta, kako je neko primetio, ali mi se čini da ipak uspevam da je nadvladam diskretnim humorom, samoironijom, ponekad i groteskom. Uprkos svemu, bol koji postoji u pesmama se preobražava u vedar odnos prema životu. Naslov je takav da verujem da bi se čitaoci mogli zapitati nad njim. Ipak, mislim da je bolje da pesme budu tamne, a da pesnik ne bude takav. Smatram da u svakoj umetnosti, pa i u poeziji, između umetnika i umetničkog dela mora da postoji određena dragocena distanca, koja je merilo svega vrednog, ukoliko toga ima. Duboko sam uveren da najlepše ljubavne pesme nisu pisali zaljubljeni pesnici, nego oni pesnici koji čeznu za ljubavlju. Tako je u svakoj umetnosti, pa i u poeziji.

Teme u Vašoj poeziji jesu univerzalne, prolaznost, smisao postojanja. Kako su nastajale ove, nove pesme?

Često se i sam iznenadim kada ujutro pročitam šta sam napisao. Poslednja zbirka je ipak, čini mi se, tematski sabranija nego prošla i kada sam napisao poslednju pesmu u njoj znao sam da je celina zaokružena. Valjda  nekako pesnik uvek zna i oseća, da je to to, da je zbirka gotova. Ključna tri ciklusa se zovu: Jutra, Pasje popodne i Kad tri se kazaljke sklope, to je kao  dugi dan u kojem se pesnički subjekat preispituje i proverava svoje nemire pokušavajući da ih kroz poeziju umiri. Sve što radim na poljima sve tri umetnosti kojima se bavim je preispitivanje fatuma prolaznosti, to me nadahnjuje, uzbuđuje i plaši. Trudim se da primirim sebe i da neke svoje nemire bar na trenutak dovedem u fazu mirovanja. Možda otuda i ova moja knjiga.

U Vašem stvaralaštvu prepliću se muzika, poezija i gluma. Na Festivalu Beogradsko proleće nastupali ste kao izvođač i kantautor, za pesmu Život, dobili ste nagradu za najbolji tekst. Nedavno je objavljen muzički album u PGP RTS sa Vašom autorskom muzikom. Šta je na tom albumu i šta povezuje te numere?

Više od pet godina sam radio na svom kantautorskom prvencu „Avgustovski januar” i uložio zaista ogroman trud da svojoj poeziji podarim muzičko ruho. Imao sam sreću da imam sjajne umetničke saradnike, pre svih producenta i aranžera Marka Milatovića sa kojim sam se jako lako razumeo i koji je okupio vrhunske muzičare oko samog projekta. Retko kad sam gotovo stopostotno bio zadovoljan sa nečim što sam uradio, ali ovog puta je to zaista, skoro pa tako. Iako je album već nekoliko meseci prisutan na svim bitnim striming platformama, uskoro će nadam se biti i zvanična promocija, tako da će taj veliki trud svih koji su učestvovli u njegovom stvaranju postati vidljiviji.

Neke od TV serijama u kojima ste igrali su: „Gore-dole”, Lisice”, „Tragom Karađorđa”, „Ljubav i mržnja”, „Ljubav, navika, panika” „Sinđelići”, „Ravna gora”, „Žene sa Dedinja”, „Cvat lipe na Balkanu”, „Na putu za Montevideo”, „Pet”, „Tate”, „Aleksandar od Jugoslavije”, „Igra sudbine”, „Nemirni” itd. Vaše sinhronizacijske uloge su „Lepotica i zver”, „Zmajevi: Serija” „Neviđeni 2”, „Mičelovi protiv mašina”  i u TV dramama: „Svirač”, „Ilka”, „Majstor”, „Rekonvalescenti”, „Zagonetne varijacije”, „Božićna pečenica” i druge. Igrao u filmovima: „Raj”, „Biće bolje”, „Vraćanje”, „Majstor”, „Sinovci”, „Peščanik” „Horizonti”. U seriji “Nemirni” koja je proletos emitovana na Superstar TV igrate lik policijskog inspektora Nebojše Ubiparića. Recite nam nešto o radu na toj seriji.

Bila je nesnosna vrućina… Šalim se. Ja se nekako uvek vezujem za partnere i celokupnu ekipu. Ovog puta se sve sjajno sklopilo što se u seriji, imam utisak itekako vidi. Imali smo odličnu podršku i saradnju sa rediteljem Darkom Nikolićem, jako dobar i nepredvidiv scenario koji je otišao i korak dalje od pukog trilera, odličnu, brižljivo odabranu i ne na „prvu loptu” glumačku ekipu. To je ponekad sasvim dovoljno da se napravi dobra stvar. Biće mi drago, ako u nekim repriznim emitovanjima, serija dobije malo bolji tretman i pogleda je mnogo veći broj ljudi, što se inače neretko i desi.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije Slobodan NIKŠIĆ i privatna arhiva