Nedeljko Terzić: KNJIGA JE ČUVAR VREMENA

Književnik i novinar Nedeljko Terzić (1949, Sremska Mitrovica), objavio je novu knjigu „Kondorov san”, u našem gradu u Ediciji „Sirm”. Knjigu čini jedna kratka pripovest i jedna pesma koja je prevedena na stotinu jezika. Piše poeziju, prozu, eseje i dramske tekstove.

Iz štampe je izašla Vaša nova knjiga, do sada ste objavili preko pedeset naslova. Pišete poeziju, prozu, drame, eseje, aforizme… Kako je nastala Vaša nova knjiga?

Vreme je svima nama neumitan dokaz postojanja i trajanja. Iz nekadašnjih dana ostalo je vremensko svedočanstvo da sam mnoga dela objavio kod eminentnih izdavača, gde nije bilo jednostavno otvarati produkcijska vrata. Moram priznati da sam ponosan na to. Dakle, većim delom u tom vremenskom kontekstu je i navedena brojka mojih izdanja. Nova knjiga „Kondorov san / Kondor`s dream” je pripovest koja može da bude san svakog od nas, posebno dece, a poruka izrečena pesmom od šest stihova „Tragična igra reči“ je svojevrsna poruka svetu o našoj obavezi da čuvamo planetu Zemlju, jer ona je naš domaćin, ona je nas ugostila. Pesma koja je oduvek postojala neviđena, negde nadnesena nad nama, upravo sada ima svoj smisao i budućnost. Trogodišnji rad na knjizi u kojoj je ova pesma na 120 jezika i dijalekata sveta, opravdao je ideju i napore i knjiga kod nas stiče dobre kritike, a 31. maja je dobila Svetsku nagradu „Cezar Valjeho” za izraženu humanost u Limi, glavnom gradu države Peru.

Radili ste decenijama u „Sremskim novinama“ kao novinar, urednik. Koliko je novinarstvo doprinelo razvoju pisanja u oblasti književnosti ili obrnuto?

Samo jedan, nepun mandat, bio sam direktor Pozorišta „Dobrica Milutinović” u Sremskoj Mitrovici, sav ostali radni učinak ostvario sam u Redakciji „Sremskih novina” na svim novinarskim pozicijama i kao v.d. na rukovodećim radnim mestima. Činjenica je da se u jednoj ličnosti svakodnevno sukobljavaju novinar i pisac, jer im „pera nisu ista”. Ko uspe da ih pomiri, biće uspešan, jer često novinarske teme potajno umeju da budu i dobre književne.

Koje osobine treba da ima novinar, šta ga čini dobrim u tom poslu? Kakve biste savete dali mladim novinarima?

Čovek treba da voli svaki posao koji radi. Ako ne unosi ljubav i deo stvaralačkih emocija, posebno u novinarstvu gde uvek morate saslušati čoveka i spoznati njegovu dušu, onda tu nema pravih rezultata koje definišemo kao dobro sročeno, snimljeno ili napisano. Svaki novinar radom stvara sam sebe i tako se ostvaruje do kraja života. Klasično novinarstvo nikada neće nestati jer ono ostavlja dokumentarne tragove.

Govorili ste da ste prvu pesmu objavili kao veoma mladi. Prvu knjigu poezije „Ćutanje sa ravnicom” objavili ste 1975. godine. Kako ste počeli da pišete i objavljujete i gde?

Ne bi se baš moglo reći da sam rano počeo da pišem, kao što se to danas dešava sa talentovanom decom. Bilo je u meni mnogo nesvesnih traganja i ustručavanja, ipak prvu pesmu sam napisao sa mojih četrnaest godina, prvu objavio 1967. u „Sremskim novinama” gde sam pisao kao učenik, a već 1969. godine objavljujem prvu pesmu u „Politici” kao mlad pisac za decu. Prvu knjigu moje poezije „Ćutanje sa ravnicom” objavljuje „Stražilovo” iz Novog Sada. Zanimljivo, to je zbirka rodoljubive poezije i borbe za slobodu, ličnu i nacionalnu, u kojoj u odnosu na druge pisce, kod mene u stihovima nije bilo mirisa krvi, baruta, mržnje ili osvete, sve je kazano emotivnim amplitudama izvirućim iz ljudskih duša malih ljudi, a velikih boraca.

Pišete i za decu, imate objavljenih više knjiga za njih, od poezije, proze, preko drama i aforizma, što je retkost. Vaša  knjiga priča za decu „Vesela olimpijada” prevdena je na više jezika.

Počeo sam kao pisac za decu, što sve do danas utiče da se ovoj literaturi i dalje stvaralački posvećujem tako da su moja dva opusa za decu i odrasle skoro izjednačena. Jedini sam se osmelio da pišem monodrame za decu, predškolce, za mene veliki izazov, deci zadovoljstvo, a za neke skeptike nemoguća misija. Moje verovanje u male glumce se opravdalo pa su i Zmajeve dečje igre uvele dan monodrame za decu, sa odraslim glumcima , a deca iz Sremske Mitrovice su se pojavljivala kao najmlađi učesnici. Knjiga „Vesela Olimpijada”, objavljena u Srbiji 2015. do danas je štampana u Sloveniji, Rusiji, Severnoj Makedoniji, Nemačkoj, Rumuniji, Turskoj, Slovačkoj, Mađarskoj i Poljskoj. To je takođe itinerer njenog multijezičkog putovanja. 

Sa poezijom i prozom zastupljeni ste u više od stotinu antologija i značajnijih izbora književnog stvaralaštva kod nas i inostranstvu.

Takvo svrstavanje mene kao pisca, među izabrane, je posebna čast. Uvek ću pamtiti izdanja: „Seoska lira” poezija 1975. Beograd, „Bleskot na ramninata” antologija dečje poezije Vojvodine na makedonskom 1975. Bitola, „Između strnjika asfaltni sjaj” Vojvodina peva deci 1982. Novi Sad, „Ta pametne” YU-antologija aforizama na slovenačkom 1983. ljubljana, „Lule fushe” antologija dečje poezije Vojvodine na albanskom 1984. Priština, jer su to antologije u kojima sam tada bio ubedljivo najmlađi autor. Posle toga usledile su antologije kako naše, tako i inostrane.

Dobitnik ste preko 50 nagrada nagrada u Srbiji i inostranstvu za sve Vaše oblasti rada. Ušli ste i u Kuću poznatih pisaca. Možete li da izdvojite neke i šta Vam one znače?

Veoma često su počasti ravne velikim nagradama, moj portret u Kući poznatih u Kalkuti (Indija) ima posebno značenje u mojoj biografiji. Kao drage izdvajam nagrade za životno delo Udruženja književnika Srbije, Udruženja novinara Srbije – Društva novinara Vojvodine, zatim takve nagrade dodeljene na književnim događajima u Beogradu, Novom Miloševu i Kostolcu kao i u Libanu, Bugarskoj, Severnoj Makedoniji, Hrvatskoj, Italiji, Rusiji, Rumuniji i Slovačkoj. Naravno, tome dodajem i nagradu za knjigu godine 2015. Društva književnika Vojvodine.

Više puta ste boravili u inostranstvu na književnim festivalima i kolonijama, takođe imali ste promocije i nastupali i kod nas u Srbiji. Kakve je mesto poezije danas u kulturi?

Interesantno je da su takve teme u novije vreme veoma aktuelne na književnim skupovima pisaca i prevodilaca, pa je tako 2014. tema u Krajovi (Rumunija) bila „Budućnost poezije danas”, a 2016. u Istambulu (Turska) tema je „Poezija i informatika”. Kad saberemo i druge tematske festivale, susrete i okrugle stolove kod nas i inostranstvu, sublimat su upravo ove dve teme, a osnova su stvaralaštvo i čitalaštvo nad kojima je zabrinutost ogromna.

Poznati ste i kao osnivač nekoliko pesnikih kolonija za decu i kao velik pregalac u oblasti podsticanja mladih da čitaju i pišu.

Od 2000. godine do danas održane su dečje pesničke kolonije i književne radionice u Moroviću, na Obedskoj bari, Sremskoj Mitrovici, banji Dvorovi i Bijeljini, u Republici Srpskoj sa više od 400 učesnika. Neka svaki deseti od njih bude neko i nešto u svetu književnosti to je velika stvar za njenu budućnost.

O Vašem stvaralaštvu prof. dr Milivoj Gočmanac napisao je knjigu, studiju „Plemenitost poetike elegičnog simbolizma”, obuhvatio je monografski sve što ste do tada objavili, a izašla je 2014. godine, Koliko Vam je ovakvo sagledavanje pomoglo da odredite kuda dalje u pisanju?

Pisac se iznenadi kad mu se predstavi šta drugi vide u tome što on stvara. Ova knjiga je za mene, neki drugi prozor prema mom svetu koji sam stvorio i ostavio grafički pečatan i ukoričen, ali ipak slobodan da živi po nahođenju čitalaca. Ova knjiga od njenog objavljivanja ostvarila se kao putokaz mom stvaralaštvu, kao kritičarski dokumenat koji sam svrstao u prioritete za raspekt.

Imate odličnu saradnju sa brojnim časopisima i listovima za književnost, podstičete druge da stvaraju i objavljuju, bez obzira kad počinju da pišu, ponekad je to i u poznijim godinama, bili ste podrška recimo Predragu Udickom itd.

Nekako istovremeno pojavili su se Milena Bojanić i Dragana Mirković, devojke sa sedamnaest godina i Predrag Udicki u sedmoj deceniji života, sve troje sa prvom knjigom, učinio sam sve da objave svoja dela jer ja nisam mogao da odolim – poeziji. Kao i ja i oni su svoje puteve kasnije pronalazili u časopisima i književnoj periodici.

Vaša književna dela prevođena su na mnogo svetskih jezika. Prva prevedena knjiga bila je „Jezero na dlanu” na slovačkom jeziku 1980, a od 1982. i druge knjige su prevedene i objavljujene u: Italiji, Australiji, Rusiji, Makedoniji, Francuskoj, Grčkoj, Bugarskoj, Rumuniji, Poljskoj, Mađarskoj, Slovačkoj, Sloveniji i Turskoj. Kakva je njihova recepcija u inostranstvu?

Često dobijam povratne informacije u obliku prikaza knjiga, a još češće o tome mi pišu pojedinci, što je opet u eri brze informatike značajno i dragoceno. Drugi, izuzetno važni glasovi o prevedenim knjigama, su nagrade i priznanja koja se dodeljuju u inostranstvu. Posebno je značajno za autora da su prevedene knjige u drugim zemljama u kartotekama njihovih nacionalnih biblioteka.

Član ste Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije. Studirali ste arheologiju u Beogradu, bili urednik izdavačke delatnosti „Sremskih novina”, a danas ste glavni urednik izdavačke Edicije „Sirm”.

Sve je to faktografija koja čini čovekov život prošlosti i ovog vremena a kako sam ja u svemu tome jedinka, često osećam kako se borim sa svim tim ličnostima. Na sreću uz možda dobro organizovan i kontrolisan protok vremena, uvek smo bili u saglasnosti. Može se mnogo postići, željom, voljom, dobrim rasporedom unutarnjih snaga u raspodeli sa presudnim faktorom – vremenom.

Razgovarala prof. dr Slađana MILENKOVIĆ

Fotografije privatna arhiva NT