Aleksandra Jovanović: Radoznalost je najveća pokretačka sila

Književnica Aleksandra Jovanović objavila je nov roman namenjen deci i mladima „Petra je stvarno otišla” u izdanju „Kreativnog centra”. Njen prethodni roman, inače i njen prvenac „Crna ptica” dobio je Nagradu „Politikin zabavnik” iproglašen za najbolji roman za mlade objavljen u 2020. Godini. U 2021. svrstan je među 200 najboljih romana za decu u svetu prema izboru izdavača kataloga The White Ravens i publikacije International Youth Library. Preveden je  na engleski i makedonski jezik.

U recenziji za Vaš nov roman „Petra je stvarno otišla” književnica Jasminka Petrović navodi da vodite čitaoce „kroz snežnu oluju jednog prijateljstva”. Kako se navodi u recenziji: „Tokom četrnaest uzburkanih dana, pred Novu godinu, junakinje traže odgovore na pitanja sa kojima se često suočavamo tokom odrastanja – kako disati kad se upadne u paniku, kako se izboriti za sopstvene odluke, kako prihvatiti sebe i razumeti druge, i ono najvažnije – da li nas oni koji odlaze stvarno napuštaju. Roman koji se pročita u dahu, ali o kome se mnogo razmišlja.” Kakav je siže i neke od poruka ovog romana?

Siže romana je prilično jednostavan. Dve nerazdvojne prijateljice, silom prilika, budu prisiljene da se rastanu, čak i ranije nego što su mislile. Prvi put otkako se znaju, uče da „hodaju bez oslonca”, prevazilaze strahove i nesigurnosti koje, paradoksalno, možda ne bi, da su ostale zajedno. Jasminka Petrović je vrlo precizno definisala glavnu temu romana u pitanju: da li nas oni koji odlaze stvarno napuštaju?

Rođeni  ste u Vranju 1996. godine, živite i radite u Beogradu, gde ste trenutno na Fakultetu dramskih umetnosti na doktorskim studijama. Niste zaboravili Vranje, čini mi se da živite i stvarate, angažovani ste i kao dramaturg u ova dva grada. Koliko promociji Vaših doprinosi to što živite u Beogradu?

Zbog čega Beograd? Zbog ljudi, već mnogobrojnih uspomena i prosto srastanja sa njim. Zavolela sam ga odavno i još uvek ga ne bih menjala za neko drugo mesto, iako je svakodnevica u njemu često zastrašujuća, nesigurna i skupa. Osim toga, tu je još jedan motiv: činjenica, da u mom poslu morate biti prisutni da biste bili vidljivi i u produžetku, radili. Takvu mogućnost za sada, na žalost, sa izuzetkom par gradova, pruža samo Beograd.

Roman „Crna ptica” dobio je Nagradu „Politikin zabavnik”i proglašen za najbolji roman za mlade objavljen u 2020. godini. Kuriozitet je da ste Vi i najmlađi dobitnik te nagrade.

Nagrada „Politikin zabavnik”, svakako je najznačajniji i veoma drag oblik priznanja koje je „Crna ptica”,  dobila. Kada sada mislim na taj period, pamtim taj osećaj iščekivanja, neobjašnjivu euforiju koja me dugo držala i lavinu raznih dobrih stvari koje su usledile.

Istom romanu pripala je i nagrada Maleni cvet, Grada Niša u oblasti književnosti za decu i mlade. Dobili ste i nagradu za neobjavljenu prvu zbirku pesama u rukopisu  Mladi Dis u Čačku za poeziju. Koliko su Vama, kao mladom autoru nagrade doprinela da se pozicionirate u svetu književnosti?

Nagrade znače na više nivoa. Tu je onaj lični: neko vas je pohvalio, neko je prepoznao to što radite, a tu pretpostavljamo podrazumevanu stručnost, kompetentnost i veru u one koji odlučuju. Drugi je to plasiranje u javni prostor, bez kog biste, bezobzira na kvalitet dela, možda ostali neopaženi. Srećom, nagrade nisu jedino merilo. Zahvaljujući mnogobrojnim platformama, ljudi se brzo i efikasno umrežavaju (U ovom slučaju pisci sa piscima/izdavačima/čitaocima/kritičarima/medijima), pa dela pronađu svoj put. Takođe, svet književnosti nije homogen, u njemu ima mnoštvo supkultura, ima i dosta preklapanja među njima i u tom smislu, ne postoji jedan skup za sve nas, jedno središte kojem težimo, što je odlično.

Teme romana „Crna ptica” su univerzalne: kako se nosimo s tugom, da li umemo da razgovaramo o njoj, kako je ispoljavaju deca, a kako roditelji, i šta nam je zaista potrebno da bismo nakon gubitka nastavili dalje. Reč je o običnoj porodici iz malog grada. roman uspešno spaja elemente fantastike, horora, psihološkog romana i univerzalne priče o odrastanju.

Kada je „Crna ptica” izašla, ono što me je zbunilo i začudilo u medijima, bio je taj opis o „pisanju o tabu temi”, pisanju o smrti. Smatrala sam, a i sećam se gomile knjiga u detinjstvu koje su vrlo otvoreno govorile o smrti i gubitku, da je to prosto jedna uobičajna tema, široko rasprostranjena, kao što je u životu, uvek prisutna. Možda i ne grešim, samo se takve knjige nisu javno „preporučivale” već tako, od usta do usta. Isto je i sa drugim temama, „neprikladnim” za određeni uzrast, one će samo naći svoj put, sa jakim marketingom i pozitivnim kritikama, ili bez njih. Radoznalost je najveća pokretačka sila, a želja za saznanjem i iskustvom je rupa bez dna. Kada se jednom otvori, nema zastrašivanja koje bi pomoglo. Ali znaju to ljudi, nema potreba da pričam.

Štivo je pogodno za sve uzraste, deca i mladi, pa i odrasli mogu da čitaju Vaš roman„Crna ptica” , zanimljiv je svima. Interesantno je što ste se odlučili da glavni lik, devojčica ima 12 godina jer malo je romana posvećenih tinejdžerskom dobu kod nas.

Postoji ta divna odlika u sadržaju namenjenom deci i mladima, što uvek možemo da im se vraćamo, ne samo zato što imamo taj period u iskustvu, već zato što sve te priče, ukoliko su dobre, funkcionišu u bilo kom dobu. Njihove glavne teme su univerzalne, životne, uvek ljudske. Ako tome pridodamo uzbudljiv zaplet i likove kojima verujemo, onda je razumljivo što se vraćamo, na primer „Pipi dugoj čarapi”, „Crvenkapi” i „Pinokiju”, isto kao što se vraćamo „Braći Karamazov”, „Faustu”, „Ilijadi”…Drugo, kod nas itekako ima dosta romana za tinejdžere, samo što se književnost za decu, kao i žanrovska književnost, još uvek tretira kao drugorazredna, a kada pojedino delo iskoči, to je gotovo uvek izuzetak i uprkos glavnom toku…

Diplomirali ste dramaturgiju, nagrađeni ste za svoj roman, pišete prozu, ali i scenarija, drame itd. Kakva veza može da se uspostavi između dramskog izraza i romana?

Prva veza se sama nameće: sve je to pisana reč. Književni rodovi povezani su samom tom datošću, a zatim, tu je pitanje intertekstualnosti i tog neosporivog utacaja jednog teksta na drugi, deseti, hiljaditi…Za mene, pisanje u tako širem polju, prvenstveno znači da ne mogu da se skrasim u jednom, ali i da je iskustvo pisanja drame i njen izraz u odnosu na roman, potpuno drugačije. U jednom se ostvaruje prekopotrebno zajedništvo, tekst je živ i promenljiv, dobija konačan oblik tek u izvedbi, dok je u romanu slobodan, zaključan ali ponuđen na beskrajna tumačenja.

Dobili ste nagradu Sigridrug na 30. Festivalu monodrame za decu Zmajevih dečjih igara za najbolji tekst monodrame Želja, po motivima iz Crne ptice, a predstava je izvedena u Pozorištu Bora Stanković u Vranju 2022. godine.

Predstava „Crna ptica” u režiji Marije Mladenović, bila je u neku ruku pionirska, makar u Vranju, jer je bila postavljena na večernjoj sceni, kao predstava koja je ujedno i za decu i odrasle. Od svih stvari koje sam radila u pozorištu, prirodno, „Crna ptica” mi najviše znači, ali tu sam potpuno subjektivna. Važno je da naglasim kako su naš tim činili glavnom mladi ljudi, što je u neku ruku anomalija i koliko je ta energija obojila predstavu. Volela bih da „Crnu pticu” vidi što više ljudi, prvenstveno zbog teme, zbog načina, pristupa, zbog utisaka koji izaziva kod ljudi, a koji su oslobađajući i katarzični. Volela  bih da što više ljudi vidi veštinu svih koji su učestvovali u predstavi, posebno umeće glumaca. Na žalost, predstava je od svoje premijere, 28. juna prošle godine, imala svega tri izvođenja i ne znam hoće li se to promeniti…Mogu da kažem da je to šteta i tužna okolnost, a zapravo je mnogo više od toga…

Kažu da se često čitanje završava u pisanju. Koja je Vaša omiljena lektira? Šta volite da čitate, imate li omiljene pisce?

Od izlaska romana „Petra je stvarno otišla”, sve češće razmišljam o knjigama koje su me oblikovale u detinjstvu, pa i o obaveznim, školskim lektirama. sećam se „Bele grive”, „Hajduka”, „Malog pirata” i mnogobrojnih epskih pesama. Skoro sam se prisetila i jedne davno zaboravljene tinejdž knjige „Moli Mun: i njena neverovatna knjiga hipnotizma”. Htela bih da se sećam svake pročitane knjige odjednom, ali moram da se zadovoljim time da mi neka slučajna asocijacija donese neku od njih. Ranije sam imala tu sklonost da kada otkrijem nekog pisca/spisateljicu, imam poriv da pročitam sve što su ona ili on napisali i tada bih govorila da imam nekog omiljenog. Danas to uglavnom nije tako, čitam halapljivo, bez nekog reda. Pravila sam spiskove knjiga koje hoću da kupim i osim nekoliko izuzetaka, uvek završim sa potpuno drugim knjigama u kesi. Poslednja knjiga koju sam pročitala je „Fizika tuge”, Georgia Gospodinova i zaklela sam se da ću uzeti zve čega mogu da se dohvatim od njega. Držite palčeve da to i uradim.

Spomenuli smo da je i Vaša zbirka pesama nagrađena. Vaša druga knjiga poezije „Prsti u psećem krznu” bila je u širem je izboru za Nagradu Biljana Jovanović. Objavljivali ste pesme u zbornicima, spomenuli smo i nagrade. Kažite nam nešto o svojoj poeziji.

Da li zbog obaveza ili samog života, ne znam tačno razlog, ali od poezije sam se prilično udaljila. Novospoznati cinizam takođe ne pomaže. Ako se opet osetim tako iskreno, kao tada kada sam pisala pesme, što da ne, pisaću opet. Za sada sam u drugim vodama.

Srpski film „Vodi me, gde god” za koji ste pisali scenario,premijerno je prikazan na „Pendance Film Festival” u Torontu. 

Film „Vodi me, gde god”, u režiji Nikole Polića u čijoj je glavnoj ulozi, Milena Božić, prikazan je i na ovogodišnjem Bašta festu, a sledeća stanica mu je Palić film fest. Reč je o jednom intimnom, gotovo eksperimentalnom ostvarenju koje govori o neuteživoj želji za bliskošću i onome što radimo kada smo sami, a ta nam je bliskost uskraćena.

Šta trenutno radite u književnosti ili na fimu?

Trenutno radim na jednoj televizijskoj seriji, dugometražnom filmu i nekolicini pozorišnih predstava…

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ

Foto Slobodan NIKŠIĆ