Tatjana Venčelovski: SVE DOŽIVLJAVAM POETSKI

Tatjana Venčelovski, glumica i pesnikinja, naša je sugrađanka. Rođena je u Sremskoj Mitrovici i ovde je završila osnovnu i srednju školu kao đak generacije. Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu upisala je iz prvog puta i završila uz nagradu „Mata Milošević”. Studirala je u prvoj klasi profesora Vladimira Jevtovića, ostvarila je niz uloga u pozorištu, na televiziji i filmu. Radila je i u medijima, objavila je nekoliko zbirki pesama i knjigu kratkih lirskih priča.

Počeli ste da nastupate još u detinjstvu, bili ste član Recitatorskog studija „Kaliopa” u našem gradu, u vreme kad ga je osnovala i vodlila Spomenka Lazić. Kako su izgledali ti počeci?

U „Kaliopu” sam došla krajem osnovne škole, moja OŠ „Boško Palkovljević Pinki” imala je recitatorsku sekciju, a u „Kaliopi” sam bila nekih sedam godina, sve do fakulteta. Taj neki prvi susret sa svetom poezije bio mi je prirodan – već sam ranije, na takmičenjima recitatora, upoznala decu i mlade iz „Kaliope” i Spomenku, tako da mi je to bio prirodan prelazak u, kao neku višu ligu, u studio koji se specifično bavi time. To nije bio samo recitatorski studio, nego i životni studio, pratili smo kulturu uopšte, književnost, umetnost, filozofiju, tamo sam prvi put saznala više o indijskoj filozofiji, pominjali smo Vesnu Krmpotić i njenu knjigu „Dijamantski faraon”. Kasniju sam imala priliku da je upiznam i radim s njom. Sve knjige koje smo čitali otvarale su neke nove vidike. Podstaknuta je i moja ljubav za putovanja, jer je Spomenka volela da putuje. Žao mi je što se sada gubi značaj jezika, ljudi sve manje čitaju…ja sam zaljubljena u jezik, ne gramatički, nego u njegove mogućnosti. Volim dobre stiliste. Mi smo u Kaliopi negovali i jezik i lepu reč i lep odnos, jer reč jeste odnos, kad nešto kažete vi nekom nešto date. Bilo je jako važno ići na takmičenje recitatora Pesniče naroda mog, ali mi smo radili i recitale više puta godišnje u lapidarijumu, muzeju, sećam se da smo Lorku tako radili. Puno sam naučila od Spomenke i o poeziji i o recitovanju. Nosim vrlo lepe uspomene iz „Kaliope”. Ipak, tokom dana bavljenja recitovanjem nisam razmišljala da upišem glumu. Želela sam da studiram književnost i jezik ili opštu književnost, tek kasnije sam nekako došla na ideju da bi i gluma bila opcija.

Pošto ste bili svestrani, šta Vas je opredelilo da studirate glumu? Kao najbolji student dobili ste i nagradu  „Mata Milošević”.

Divila sam se staroj gardi glumaca i ovde u pozorište su dolazili da gostuju Maja Dimitrijević sa njenim monodramama i Ksenija Jovanović… Bila sam fascinirana Glendom Džekson, gledajući je ponedeljkom u terminu za drame na televiziji. Volim engleske glumce, nepogrešivo su tačni zanatski. Shvatala sam sve ozbiljno i uvek imala posvećen pristup svemu što radim. Kad sam upisala glumu, meni je to bilo kao da studiraš arhitekturu, medicinu, filozofiju, posvetila sam se studiranju, bila na svakom času, želela sam sve da upijem. Mislim da je ta ozbiljnost pristupa teatru, filmu i, ne mogu da kažem poslu, nego pozivu, to posvećenje…zapravo i bilo okidač, da, kada toga nisam našla dovoljno, da se jedno vreme povučem. Profesor Vladimir Jevtović uticao je na sve nas, a nas dvoje smo bili slični po disciplini, osećala sam tu podršku. On je, inače, završio dva fakulteta i doktorirao filozofiju i glumu, bio je vrlo obrazovan, nismo pričali samo o glumi, nego i o životu. Bavio se nama i kasnije, pratio nas, preporučivao za uloge. Kad sam napravila veliku pauzu, 11 godina, on me predložio 2004, godine za ulogu u TV noveli „Jelena”. Cenili smo ga svi.

Radili ste kao novinar i voditelj, a potom ste se bavili odnosima s javnošću. Uvek je prisutna komunikacija u Vašem radu. Kako je izgledao ovaj vid javnog nastupa?

Komunikacija me je obeležila, četiri godine sam radila kao novinar i voditelj na TV Panonija i na TV Apolo u Novom Sadu, sedam godina sam radila u odnosima s javnošću, u Naftnoj industriji Srbije, gde je bilo 13.000 zaposlenih i gde sam puno naučila. Ali, kasnije, to je  postalo  tržišno vrednovanje, i sve više mi je smetalo jer je bilo sve dalje od kreacije, što je meni bitno. Novinarstvo je pružalo raznovrsnost, radoznala sam po prirodi, kreativno je, volela sam da pravim reportaže. Volim za sebe da kažem da sam pesnik po karakteru, a glumica po temperamentu. I nisam, među glumcima, jedina koja je stidljiva, povučena ili introvertna, sve je to neka nadoknada. Svi poslovi kojima sam se bavila otvarali su me kao ličnost.

Kako je izgledalo Vaše detinjstvo i odrastanje u Sremskoj Mitrovici?

Živela sam tačno prekoputa „Pinkijeve” škole, tu su tri škole u okruženju, kasnije sam išla u Gimnaziju, odrastanje je bilo fino, to su bile divne godine i lepa druženja, školice, zanimljiva geografija, lastiš, žmurke, trčali smo, igrali smo se u Matije Huđi, u Svete Mladenovića, danas Dekanac, pa bicikl, nismo silazili sa bicikla. Bila je jedna velika lipa ispod mog prozora, koja je rasla zajedno sa mnom i jedno vreme mi zakucala na prozor jer je narasla do trećeg sprata, mogla sam da je berem s prozora, dolazile su gugutke i tako. Sećam se kiša, letnjih, pa malo se povučemo i onda gackamo, bila su zdrava leta. Odlasci na Savu, od malena sam govorila da ne bih mogla da živim u nekom gradu bez reke, iako nisam za Savu vezana tom našom najlepšom plažom jer stvarno jeste najlepša rečna plaža, nema konkurencije, ali nekako sam je više volela predveče, romantika, zalasci sunca, pa simpatije, pa gitare, volela sam i da se osamim jer – voda odnese sve, kako sam znala da kažem. Sednem i gledam u vodu, izbistre se misli, ne izgleda sve tako komplikovano, voda nosi, imaš osećaj da se i ti krećeš, da se nešto menja. Bile su to stvarno jako mirne, lepe godine.

Nastupali ste i tada, tokom školovanja. Kako su izgledali ti nastupi?

Tad je bila Srednja škola „Jovanka Gabošac” deveti i deseti razred, pa kulturološki smer, imali smo organizaciju kulturnih delatnosti, muzeologiju, praksu u biblioteci, muzeju… U desetom razredu pravili smo i jednu divnu predstavu, recital, priredbu, zvala se „16 godina imam”. Probali smo u suterenu gimnazije, gitare i poezija, mislim da sam ja pisala scenario, malo sam ubacivala prozu, kombinovala sa stihovima, onda je Đorđe Ilijin, naš profesor muzičkog ubacio i muziku. Sećam se da su nas na jednoj probi gledali nSiniša Kovačević i Ljilja Blagojević, i komentarisali kako smo mi to uradili, tad sam ih prvi put videla. Na sceni Pedagoške škole, sećam se dve priredbe, jedna povodom Nove godine, kad sam u nekoj beloj venčanici, sa čarobnim štapićem glumila baš Novu Godinu. Na drugoj priredbi sam govorila pesmu na francuskom, sećam se da me nastavnica spremala, to je bilo isto divno. Bilo je to drugačije vreme, sekcije su funkcionisale, subotom sam žurila na slobodno vreme iz fizičkog, volela sam ples, dobro sam trčala kros iako nisam bila sportski tip. Bila sam u literarnoj, recitatorskoj, matematičkoj sekciji, pa i i u sekcijama iz engleskog, biologije i istorije. Tad je bilo takmičenje Tito, revolucija, mir, takmičila sam se godinama. Tu su i neke silne nagrade, čak sam dobila i treću nagradu povodom prvog novembra iz muzičkog, za svoju kompoziciju, išla sam i na hor, folklor kod čika Ilije, koji je vodio i folklor Doma omladine.

Vaša prva pozorišna uloga uloga u predstavi Arsenik i stare čipke kada ste zamenili Tanju Bošković iziskivala je i akrobatiku. Pozorišni izraz je i pokret u čemju ste Vi odlični.

Moderan balet i ta vrsta modernog teatra kao što radila Pina Bauš me strašno zanima da je u Mitrovici tada bio balet, ja bih ga sigurno upisala. Čak sam od jednog kolege čula da je profesor Jevtović njihovoj klasi napomenuo da me vidi blisku Artou, Grotovskom. Meni to nije rekao, ali mi je blizak taj način pozorišnog izraza, potpuno predavanje i svesna upotreba tela. Na fakultetu sam otkrla scenski pokret i balet i zaista ih obožavam. Moja prva uloga zapravo je tražila od mene otprilike neku ženu od gume, i očito sam to ispunila, jer se nastavilo slično u predstavama u Jugoslovenskom dramskom pozorištu „Buđenje proleća” i „Dozivanje ptica”, dosta akrobatike sam radila, premet i salto, išli smo svi na štulama…Mislim da to sada nedostaje novim generacijama, ne kao fizička aktivnost, nego svest o telu, koliko je telo zapravo moćno, ništa ume da kaže, …zbog toga sam valjda zavolela i masažu, kojom se takođe  bavim.

Studirali ste sa Vesnom Trivalić, Srđanom Todorovićem, Draganom Bjelogrlićem, Miloradom Mandićem Mandom, Mirjanom Joković, Slobodanom Ninkovićem, Brankom Pujić, Draganom Petrovićem Peletom, Dušankom Stojanović Glid, Darkom Tomovićem, Vesnom Stanojević. Prvu ulogu ste dobili već tokom studija.

Uskakala sam umesto Tanje Bošković u Pozorištu na Terazijama,1986, a onda sam baš svoju prvu ulogu dobila kod Harisa Pašovića u „Buđenju proleća” 1987, posle je bio „Baal”, pa „Draga Jelena Sergejevna” i mnogo predstava za tih nekoliko godina u skoro svim beogradskim, ali najviše u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. To su bile stvarno hit predstave koje je volela cela Jugoslavija, gostovali smo bukvalno od Ljubljane do Skoplja, na festivalima i u Zagrebu, Sarajevu. Volela sam i jednu, meni poslednju predstavu, koje sam radila u Beogradskom dramskom „Uticaj gama zraka na sablasne nevene” bila sam Rut, Tatjana Lukjanova je igrala baku, Jelena Čvorović mamu i Ivana Lokner mi je igrala sestru, Borka Pavićević je bila upravnica. Volela sam da igram „Urnebesnu tragediju” u Zvezdara teatru, tu ulogu sam nasledila od Anice Dobre kada je počela karijeru u Nemačkoj, uz Batu Stojkovića, Gagu Nikolića, Milenu Dravić i Lazara Ristovskog. Tu sam igrala dečaka, drugi put, prvi put je to bilo u „Buđenju proleća”.

Radili ste sa bardovima našeg teatra. Kakvo je to bilo iskustvo?

Batu Stojkovića sam doživljavala kao svog pozorišnog oca, on je bio strog, zahtevan, puno je tražio od scene i glumaca, bio je duhovit…bio je i darežljiv, u smislu da časti celu kafanu, ali  da se daje kao kolega, bio je scenski vrlo prisutan. Puno sam naučila od njega, mislim da je i on on mene voleo. Gaga i Milena, to su bili beskrajno dobri ljudi, i uvek oko njih puno zabavnih momenata. Mi smo u Jugoslovensko dramsko ušli u kao u hram, bila su to lepa vremena, zadržavali smo se i posle predstava, pozorišni bifei su posebna priča, više smo se pazili, družili, tu su bile i starije kolege, oni jesu bili zvučna imena Stole Dečermić, Maja Dimitrijević, Olgica Spiridonović, Mrgud Radovanović, pa Miki Manojlović, svi su želeli da nam pomognu i bilo je tako normalno igrati sa njima, bili smo kao neka porodica.

Igrali ste Malu i Miru u serijama „Dome slatki dome“ i „Jelena”. Nešto po čemu Vas pamti cela stara Jugoslavija, i što je obeležilo Vašu karijeru i to vreme su uloge u seriji „Zaboravljeni” i filmu „Početni udarac”, bili ste zvezda.

Jeste, volela bih da sada Darko Bajić snimi nastavak „Zaboravljenih” mislim da bi se to gledalo, nažalost scenarista Gordan Mihić više nije živ, ali da vidimo šta je sa tim likovima jer tada je to Darko pravio kao neku anticipaciju onoga što dolazi, raspada društva, nasilja na stadionima, to je maltene završna sena, štrajkovi počinju, vreme urušavanja svega. Da li su ti mladi ljudi ostali idealisti, to je početak kapitalizma, raslojavanje društva. Dugo smo snimali, tad se još snimalo filmski, bilo je dosta noćnih snimanja, dosta naporno, imala sam probu, predstavu, pa noćno snimanje…Bili smo mladi i lepo smo se družili, Anita, Kojo, Gagi. Sad mi kažu da sam bila zvezda, kakva zvezda, tada niko nije bio zvezda ili mi to tako nismo doživljavali, koliko znam samo je bila neka moja slika na naslovnoj strani recimo Ilustrovane politike ili tako nešto, nije bilo društvenih mreža, to je bilo najviše od promovisanja.

Poezija i gluma su kod Vas višestruko povezani. Objavili ste zbirke pesama „Tamo, u životu” „Ošišano sunce” „Osveta nežnih” i knjigu kratkih lirskih priča „Isidorin šal”. Nekad Vas i predstavljaju kao pesnikinju.

Za mene je poezija način života, zapravo način mišljenja, ta slika i sublimacija, estetika, suština… Ja sam pesnik po životu, da, pišem stihove, ali  sve u životu, svet, ljude doživljavam tako, poetski. Kada govorim o Isidorinom šalu, sve je krenulo od Klitemnestre koja je moj diplomski lik, mi glumci kako bi se uživeli u lik, često napišemo nešto šta nam je bitno, kako da lik učinimo od krvi i mesa. Tako sam ja pisala za Klitemnestru. Taj zapis je nastao 1984. godine i posle mnogo godina sam napravila to i za neke druge meni bitne likove u literaturi ili muzici. Kad je reč o zbirci pesmama Ošišano sunce, to je zbirka onosećanju  uskraćenosti, sunce kao simbol je tu, nije ugaslo, samo je potkresano, ošišano. E sad, ako je Ošišano sunce stanje, onda je zbirka „Osveta nežnih” možda odgovor da i mi nežni imamo priliku. Ne možemo rešiti otuđenje, nevolje i nasilje zabranama, nego naprotiv, ljubavlju nežnošću, brigom, pažnjom. Možda će doći vreme da će biti dovoljna lepa reč, gest, kad te neko dodirne, ljudski, samo treba to ispoljiti, ne sramiti se blagosti jer to nije to nije slabost.

Komunikacija je u svim vidovima Vašeg posla.

Vrtim se stalno između tri grada, i više poslova. Jeste, komunikacija je svuda prisutna. Govorila sam kako me poezija budi jer se trgnem iz sna pa zapisujem nešto u mraku, a zbog glume ne mogu da spavam jer mislim kako ću da rešim nešto. Inače, mislim da sam bolja glumica sada kad sam prošla i novinarstvo jer  drugačije, realnije, tačnije shvatam i život i reč. A kozmetiku i masažu sam uvek volela. Kad sam prekinula sa glumom, misleći da će to da traje kraće, pa se život dodatno upetljao i produžio, završim kurs za kozmetičara i masera. Moj prvi salon, devedesetih, bio je kod Muzičke škole, posle sam tri godine  vodila salon u Beogradu, do epidemije. Pre dve godine sam se vratila u Mitrovicu i nedavno otvorila studio Bloom, u centru. Obožavam i taj posao. Htela sam da imam neki svoj tihi kutak. Masaža je za mene i meditacija, i ples, pratim ritam, osluškujem šta telo govori… isto je i sa tretmanima, koža sve pamti i treba je negovati. Priznajem još nešto, da mi ovaj posao pruža mogućnost da budem nežna, da učinim da nekom bude bolje.

Igrali ste nedavno u gledanim TV serijama. Koje su to serije i kakve su uloge?

Pauzu sam prekinula ulogom u Srpskom narodnom pozorištu predstavom „Sigurna kuća” 2004. a tada je izašla i prva zbirka pesama „Tamo u životu”.  A kada sam pre deset godina odlučila da prekinem da se bavim komunikacijama, vratila sam se u Beograd i rešila da se posvetim glumi. Sad obično godišnje odigram recimo pet uloga, one nisu velike, ali su meni dragocene. Sviđa mi se što me razni reditelji drugačije vide, igram komične stvari kao što je u „Vojnoj akademiji” Kaliope sezona 3,4 i 5, onda potpuno drugačija Miljana u „Jutro će promeniti sve”, pa „Crveni mesec” gde sam igrala majku glavnog junaka, opet komične „Slatke muke”, pa sumorna „Močvara”, komični lik un „Urgentnom centru”, pa žrtva nasilja u serijama „Vere i zavere” po Tišminom romanu, nedavno u seriji „Nemirni”. Nakon serije Vreme zla snimala sam i „Vreme smrti”, a čekam da se emituju „Deca zla” tu sam igrala jednu modernu ženu psihologa. Sad treba da snimam još jedan film. Radila sam i nekoliko kratkih filmova sa studentima, sa njima baš volim da radim. I vrlo mi je drago što sam snimala filmove mladih autora “Lihvar” Nemanje Ćeranića i “Da li ste videli ovu ženu” Dušana Zorića i Matije Gluščevića. To je izraz i filmski jezik koji volim i podržavam.

Razgovarala Slađana MILENKOVIĆ